Одана маза без длаке

У леглу рет теријера, паса пацоловаца, како код нас неки називају животиње које немају милости према глодарима, оштењена је у јесен 1972. године женка без длаке. Била је свиленкасте коже на додир, розе боје с великим црним плочама по телу. Не знајући шта би с њом, власници су је поклонили даље, Вили и Едвину Скоту, заслужним што је ова раса постала позната широм света.

Женка названа Џозефина, била је изузетно интелигентна, живахна и одана. Није требало усисавати иза ње, а и буве су је мимоилазиле. Савршен кућни пас! Једино су морали да је штите од јаког сунца Луизијане. Где год би је водили изазивала је велику пажњу.

Како је освојила срца свих, Скотови су пожелели да имају још неког таквог пса. И раније су имали четвороножне љубимце, али нису знали како да добију пса који ће имати све особине као њихова нова керуша. Распитивали су како да то ураде, али најчешћи одговор који су добијали био је да је она изузетак, чудо природе и да се не труде превише. И заиста, парена је с рет теријерима, међутим, није давала псе без длаке. Пробали су укрштањем с њеним оцем и добила је Џипси, једно одговарајуће штене. Ништа се значајније не би догодило да у деветој години није упарена са сопственим сином. Тако је 1981. оштенила четири штенета, од којих су два била бездлака као она.

Мужјак Снупи је после парен са сестрама, а једна женка из тог легла, Џемима, оштенила је све голокоже, а друге две женке имале су мешовита легла. Доживели су огромну популарност, па су их љубитељи паса разграбили.

Необично младунче постало је тако основа за нову расу, коју је 2016. званично признао Амерички кинолошки клуб. Од 2017. такмиче се на Вестминстер изложби у Њујорку, најстаријој на свету. Ова раса је представљена и нашој публици, недавно на једноj од Београдских изложби. Светска кинолошка организација није је још озваничила.

Штенци се рађају с длаком и не разликују се прве недеље од стандардних примерака, али она после нестаје. Џозефина је била из легла уобичајене величине пацоловца, око 45 сантиметара у гребену, а сада су ови пси или такви, или су такозвани минијатурни, од 33 сантиметра. Дуговечни су, живе између 14 и 16 година, што показује да је раса здрава, односно да парење у најужем сродству током настанка није оставило негативног трага.

Ушли су већ у многе породице на свим меридијанима. Прави су теријери, живахни, љубопитљиви. Обожавају да се играју с децом. Ако се укаже шанса, појуре да улове пацова.

Многи, којима се породица Скот обратила за савет како да добију нову Џозефину, очигледно нису знали да већ вековима постоје пси без длаке. Укрштањем с њима могли су да се добију нови примерци с том одликом, али је боље што нису, јер сада има озбиљних генетских разлика.

Реч је о још две расе из Јужне Америке и једној из Кине, а то је оно што се признаје званичним међународним стандардима. Перуанских бездлаких паса и мексичких шолоицквинтлија има у три величине: мала (25 – 40 цм / 4 – 8 кг), средња (41 – 50 цм / 8 – 12 кг) и велика (51 – 65 цм / 12 – 23 кг). По томе се разликују од северноамеричких. Одликује их обично оштра длака на глави и врху репа, док је они из Луизијане уопште немају.

Перуански су познати још из доба Инка, а мексички из времена Маја. Можемо их видети у филму „Апокалипто”, када на почетку неуспешно лавежом опомињу уснуле људе из племена да ће бити нападнути. По предању, сахрањивани су заједно с господарима, јер је постојало веровање да ће их штитити у другом животу.

Код кинеског ћубастог пса варијанте и без и с длаком драстично се разликују од претходних. Они с мањком покривача имају ћубице по ногама, репу и глави, одакле раси име. Длакаве описују као мале авганистанске хртове. Служили су да лове пацове на трговачким бродовима. Време кинеских царева и богатства је завршено, па су и голокожи пси умало нестали. Сада се враћају у моду.