Матисова соба
Посматрајући слику „Црвена соба”, замишљам како Матис и мени каже: „Чувајте се погрешке – то није соба, то је слика”
Чувени, сјајни, славни... француски сликар Анри Матис (1869 – 1954), често је сликао собе. Једној таквој његовој слици собе, стално се враћам у мислима. То је велико платно 180 пута 246 центиметара, насликано 1908. године, које данас виси на зиду чувеног петроградског музеја Ермитажа и које се зове „Црвена соба”.
На слици је ентеријер, а у њему сто са две столице уз прозор са видиком. Поред стола је жена која аранжира воће на тањиру са високим постољем, ту су још и посуде са пићем, растурено воће, цвеће у вази... сасвим обична свакодневица.
Када је једном, једна дама посетила Матиса у његовом атељеу и гледајући једну другу његову слику изјавила: „Чини ми се да је рука жене исувише дугачка”, Матис јој је одговорио: „Мадам, ви сте у заблуди. То није жена, то је слика!”
Аналогно томе, посматрајући слику „Црвена соба”, ја замишљам како Матис и мени каже: „Чувајте се погрешке – то није соба, то је слика”. И тачно је тако. Слици није потребно да се идентификује са стварношћу која јој је послужила као инспирација. Тако је и ова лепа слика – слика собе која је у природи, све друго само не лепа. Од ње би нас у стварности заболела глава, постали бисмо раздражљиви, криве линије би нам пореметиле равнотежу, у маси шара могли бисмо да помиришемо столњак уместо цвећа у вази или да окусимо стакло уместо поморанџе. Оваква соба би у стварности можда пријала само меланхолицима или тешким депресивцима. Па зашто је онда свима, а нарочито експертима – дивна?
Тешко је говорити о слици пуној боја у „црно-белој” техници. Ипак, покушајмо.
Равна подлога стола и зида је узбудљиво црвене боје, док је узнемирена, изувијана и компликована декорација на тим истим површинама мирне, плаве боје у неколико тонова, уоквирена тамном, скоро црном. Атмосфера је топла и привлачна, а жена у црно-белом, до крајности уздржана, као замишљена или поспана, и у изразу и у гесту. Мирни, зелено-плави пејзаж са кућом у даљини и веселе, разигране и раздрагане наранџасте воћке расуте по столу... О равнотежи је реч. Тако један, у потезу усковитлан цртеж, допуњен бојама, у нашем оку ствара осећај потпуне равнотеже. А то је оно што и нашем духу прија.
Архитекти за дизајн ентеријера често су у прилици да одговарају на питање: „Које боје и какве комбинације одабрати за собу и где наћи инспирацију?”
А то је понекад, нешто сасвим другачије од онога што на слици, на први поглед угледате.
Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs
