Ми бирамо кога ћемо да волимо
Све више људи због истицања индивидуалности и псеудоаутономије не креира здраву слику љубави. Или је сматрају безданом који ће их прогутати или као нешто што мора да задовољи сваки хир да не би била досадна
Као и многи од нас, одрасла сам гледајући романтичне филмове у којима постоји идеја о готово магичном спајању две особе, односно идеја да се све препреке могу превазићи уколико постоји судбинска веза између двоје људи. Било ми је потребно време да стекнем реалнију слику о тој сложеној и динамичној теми званој љубав. Сећам се колико ми је страшна била реченица коју сам чула на студијама психологије: „Ми бирамо у кога ћемо да се заљубимо”.
Као што сам и ја имала потешкоћа да прихватим и разумем ту максиму и моји клијенти – без обзира на пол и године – често имају потешкоћа с њом. Тешко је сагледати љубав као активни процес у којем ми играмо значајну улогу.
Прихватање одговорности
За разлику од холивудских филмова, где сценарио неретко заједнички пише по неколико сценариста, једини писац, режисер и главни глумац у нашем филму смо ми. Прихватање личне одговорности, односно одговорности за сопствени живот, један је од основних принципа психотерапије, без обзира на психотерапијски модалитет. Идеја је да клијент схвати да има живу улогу у свом животу, као и да препозна и разуме обрасце које је усвојио или развио током живота. Одговорност није упирање прстом у кривца, већ целовито схватање себе и начина на који живимо.
У недавно снимљеном филму „Кроз мој прозор” (A través de mi ventana, 2022), где се говори о адолесцентима који се сусрећу с љубављу, забринула је ме нереална слика о љубави коју филм нуди младима. Тачније, забринуло ме је што су писци, одрасли људи, одлучили да романтичне односе представе као унижавање себе ради љубави, а злостављачки (чак и садомазохистички) однос као једини који је страствен. Према овом филму, права љубав је само она испуњена драмом и потискивањем сопствених потреба и жеља. Права љубав, даље, вреди емотивног злостављања, а одбијање пољупца или сексуалног односа само је део „игре”.
Слике које приказује овај филм, као и многи други данашњи филмови, серије, песме, романи и уопште савремена популарна култура, јесу замисли о магичним сусретима, несвесном препознавању сродних душа, судбоносном спајању и симбиози, где секс није проткан тананим емоцијама већ средство манипулације у односу.
Утицај садржаја који читамо, гледамо или слушамо на наше представе о стварном животу није нова појава. Гистав Флобер је „Мадам Бовари” написао 1857. године и још тада нам је, пре век и по, пружио сјајан (и за тај период скандалозан) увид у унутрашњи свет младе жене која је патила од синдрома погрешне представе љубави и живота, извитоперене тадашњом популарном културом коју је као адолесцент конзумирала.
Конфликти које је имала Ема Бовари и данас су актуелни међу младима. Досада у односима постаје основ за одустајање од везе; љубав се погрешно схвата као стална потрага за стимулацијом и узбуђењем; млади су испуњени страхом од блискости и страхом од стабилности; конфузија идентитета је честа; везе се темеље на уверењу о волшебном препознавању сродних душа, као и на штетној идеји да је страст основа односа.
Стварност је другачија. Љубав је нешто на чему се ради, нешто што се развија и мења у складу с индивидуалним и дијадним потребама. Млади данас не уче да бирају своје односе, нити како да буду своји у њима. Под привидом идеје о развоју сопствене аутономије развија се погрешно уверење да ако од почетка односа не постоји ватромет без рока трајања, тај однос и није нешто на чему би требало радити.
Дистанцираност и блискост
Бити свој у односу изузетно је важна вештина. Она се може научити, али начин на који се она данас приказује води у дистанцираност, а не у аутономију. Да не би било забуне: аутономија не подразумева самодовољност, односно потпуно одвајање и неослањање на друге људе. Аутономија је способност да креирамо свој живот у складу са сопственим циљевима и вредностима како бисмо имали контролу и главну улогу у свом животу. Реч је о равнотежи између личног и социјалног без угрожавања сопственог идентитета. Здрава аутономија подразумева могућност успостављања блиског односа, али без „утапања” у другу особу. Поента здраве аутономије јесте имати довољно поверења да поделимо део себе с другом особом и да на тај начин створимо блискост без страха да ћемо у њој бити прогутани. Укратко: циљ је научити како да будемо „ја” у „ми”.
Све више мојих клијената има потешкоће да, због истицања индивидуалности и псеудоаутономије, креира здраву слику љубави. Или је сматрају безданом који ће их прогутати ако дозволе да уђу у однос или као нешто што мора да задовољи сваки хир да не би била досадна. Ми бирамо у кога ћемо да се заљубимо, ми бирамо кога ћемо да волимо! Ипак, изгледа да је све мање оних који су спремни да направе такав избор.
