СТИЛ СТАНОВАЊА

Боемска соба

Једна соба – довољно. Уместо кухиње може и решо, за чај, кафу и да се нешто подгреје. Уместо каде са пеном – мини-купатило

(Илустрација Радмила Милосављевић)

Треба правити разлику између боема и „боема”. Ако је неко „боем” зато што мора целу ноћ да проведе у кафани јер нема где да спава, и мора да једе на клупи у парку јер нема где да руча, а притом све време прижељкује „топли дом”, онда он није никакав боем већ само – бескућник.

Али, ако неко има умиљату жену и добру децу, меку постељу и сервиран доручак, писаћи сто и све што уз њега иде, па ипак више воли да са друштвом и уз чашицу до зоре седи у некој, за сав остали свет, никаквој кафани, да пише песме на коленима и црта по изгужваним салветама, па чека фајронт и румен јутарње измаглице да би нашао пут до куће и инспирацију за нове риме – е, онда је он онај прави. Најчешће не мисли на своје уснуло, закопано благо, које га је те ноћи чекало па заспало, јер су вредности које носи у себи понекад изнад свих овоземаљских блага. Породица боема често је уморнија од онога ко се раним јутром из кафане враћа кући. Тако се догоди да се на добро познатим вратима појави нека нова брава, за коју је потребан неки други кључ уместо онога који боем носи у џепу. И шта тада?

Неће му много вредети стихови песника-боема: „Имадох – не знадох, изгубих – познадох”. Мораће да нађе неки други, свој кутак, „кров над главом” „своја четири зида”… Или како се то већ зове? Јер боем није клошар, не може, не жели и неће да спава под мостом, без обзира на сву опевану романтику такве слободе. Он није ни само пијанац, па може лепо да размисли где ће, куда ће и како ће.

Једна соба – довољно. Уместо кухиње може и решо, за чај, кафу и да се нешто подгреје. Уместо каде са пеном – мини-купатило за елементарне цивилизацијске потребе. А у соби? Кревет, сто, столица и полица. Можда орман, а можда и не. Лампа. Хартија и оловка, платно и четке, књиге... зависи шта воли. Слобода, самоћа и – снови.

Велики уметници, сликари, песници, глумци, често су били боеми. По многима од њих, професија архитекте-декоратера ентеријера, сасвим је непотребна. По већини оних „правих”, ентеријер почиње и завршава се са намештајем на елементарном ступњу: да се на нешто седне, да се легне, да се налакти. Да се уради оно што се мора. Теписи и завесе? Таман посла! А нарочито неки украси... Не, хвала.

Ја, у ствари, не волим боеме. Да је по њима, не бих имала од чега да живим. Много више волим оне који имају довољно простора и пара да се играју боема у својој кући. То је она шармантна, дозирана боемија, често у лепо адаптираним поткровљима, под романтичним косим, црним, испуцалим гредама, са неконвенционално одабраним и распоређеним намештајем, који буди асоцијације пуне носталгичних тонова, и где на свако питање могу да одговорим са „може – а не мора”. А све уз звуке прелепих арија из Пучинијеве опере „Боеми”.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs