Кад пластичне операције постану зависност

Тинејџерима је својствено да неумерено брину о свом изгледу, пореде га с вршњацима или омиљеним естрадним звездама; много времена проводе дотерујући се, па ипак често су незадовољни исходом; стално налазе мањкавости на свом лицу или појединим деловима тела и сваки љубавни неуспех доживљавају као потврду сопствене ружноће.

Већина престане с овим кад одрасте, као зреле особе почну више да цене себе и своје тело, прихватају недостатке, науче да истакну врлине. А онда, кад се приближи старост или ако се нађу у животним околностима које предност дају физичкој лепоти наспрам свих осталих квалитета, опет се код неких појави тај осећај несигурности, потреба да (пре свега себи) стално потврђују како су згодни, привлачни, пожељни. Томе доприноси и савремена инстаграм или фејсбук култура: ако није свака њихова фотографија „лајкована”, почну да сумњају у себе, да брину, трагају за начином да опет придобију дивљење посматрача.

„Поправке” тела

Понекад ово иде дотле да им напорни тренинзи, сати и сати проведени у улепшавању и избору одеће која ће прикрити њихове недостатке – неретко умишљене или преувеличане – више нису довољни и онда прибегавају разним козметичким третманима (убризгавању ботокса, колагена итд.) и, најзад, естетским хируршким захватима.

Некима та врста „поправки” тела прерасте у зависност.

Пластични хирурзи у таквим случајевима, пре него што предузму нову операцију, препоруче пацијенту да поразговара с психологом. Наиме, вероватно имају телесни дисморфични поремећај (на енглеском Body Dysmorphic Disorder или BDD), називан још и дисморфофобија или страх од ружноће. Подложна су му оба пола, први пут се обично појављује у адолесценцији и погађа један до два одсто становништва. Међу клијентима естетских хирурга проценат је чак 15 пута већи.

Особе с овом врстом менталне сметње опседнуте су идејом да је њихово тело или неки његов део деформисан, нескладан, ружан, оштећен, чак и кад тај недостатак постоји само у њиховој уобразиљи. И поред покушаја да га сакрију или отклоне, неретко подлегну страху, повлаче се из друштва, постају депресивни, на више начина ремете квалитет свог живота, па чак помишљају и на самоубиство. На свако разуверавање породице и пријатеља одговарају новим „доказима” колико су ружни и непривлачни, а могу и да се наљуте на оног који умањује значај тог њиховог осећања и још више затворе.

Пацијенти с овом врстом поремећаја често прибегавају и опсесивно-компулсивном понашању, у шта спадају и зурење у огледало, поређење физичког изгледа с другима (а посебно манекенима, глумцима итд.), чупкање или гребање коже и стална потрага за комплиментима.

Стручњаци наводе да су најчешћи разлози за настанак телесног дисморфичног поремећаја последица злостављања у младости (мада се могу развити и у каснијем животном добу), недовољно развијено самопоштовање и самопоуздање, страх од напуштања, самоће и изолованости (нарочито услед неостварене или прекинуте емотивне везе) и перфекционизам (односно уверење да су неке ствари у животу, попут доброг посла, унапређења, јавног признања или популарности у друштву, изостале због одбојног изгледа).

Часопис „Сајколоџи тудеј” недавно је објавио занимљив текст на ову тему, под називом „Кад пластичне операције постану зависност”, у којем се објашњава да, без обзира на количину козметичких и хируршких преправки, и све већој своти новца коју на њих троше, особе са телесним дисморфичним поремећајем никад неће бити задовољне својим изгледом, јер ће увек бити потребно још нешто „средити” како би се примакле идеалној слици коју желе да постигну. Повећати груди или полни орган, смањити нос, попунити усне, подићи капке, усадити косу, скинути сало. У ствари, многобројне интервенције ће вероватно створити нове ожиљке и „несавршености” и тако се круг затвара.

Опсесија за савршенством

У друштву у којем се све више пажње поклања спољашњем изгледу, а људи вреднују, запошљавају, бирају за емотивне партнере или пријатеље на основу њега, све је теже повући границу између „нормалне” бриге о телу и екстремне, опсесивне потребе да оно буде савршено. И све лакше склизнути из задовољства туђим похвалама у болесну потребу да будете њима стално обасипани. Уживо или на друштвеним мрежама.

„Лепота је у оку посматрача” у овом случају добија једну нову, опасну, ироничну конотацију.