У царству папагаја

Већ тридесет година Фрањо Јозић из Бајмока код Суботице живи у царству папагаја. Сматра да ове изузетне птице на јединствен начин могу да улепшају и испуне живот човеку. Привржене су власнику, баш као пас или мачка. Изузетно су паметна бића и, уколико су срећни, у свом окружењу врло брзо испољавају свој потенцијал да имитирају говор, смех или звиждук, а опонашају и друге звукове, па постају и веома забавни.

На темељима те љубави и посвећености он и супруга Рожа изградили су фарму папагаја која се као шпалир пружа дуж задњег дела дворишта породичне куће.

Аре и какадуи

Двадесетак врста ових птица неодољиво привлаче лепотом и атрактивним бојама широког спектра, од жуте, црвене, плаве, зелене, наранџасте, до сиве и беле: аре, какадуи, амазонци, патуљасте аре, жакои.

– Обоје волимо све животиње, а највише пернату живину. Уз поније и псе, увек смо имали и патке, гуске, паунове и, наравно, папагаје, али мале врсте, углавном тигрице и нимфе. Онда се 1999. године у време бомбардовања и кризе појавила идеја да оставимо тадашњи посао и почнемо да гајимо и веће птице. Фрањо је тада радио у Суботици, у индустрији намештаја као столар, плата коју је добијао није покривала ни трошкове превоза, а ја сам била трудна. Продали смо птице које смо до тада имали и купили мало веће врсте и тако почели професионално да се бавимо узгојем – присећа се Рожа.

Почетак није био лак.

– Сви крију знање. Одгајивачи нису хтели да нам укажу на проблеме с којима се у узгоју можемо срести. Чак се дешавало и да погрешно објасне неке ствари, па птица губи перје или се угоји. Успео сам да се усавршим уз помоћ неколико искрених пријатеља и кроз сопствено искуство – каже Фрањо.

Тако је временом настала необична фарма, а данас је у сваком кавезу смештен по један пар папагаја. Ако их је више, онда се мужјаци свађају и туку због женке. Деси се да се ни у пару не слажу, па им промене партнера. Чим су једно поред другог и љубе се, значи да се воле. Фрањо све то прати и заводи ред.

Рад с папагајима и брига о њима доноси им велико задовољство, иако је узгој ових птица врло захтеван, уз много обавеза. Првенствено мора да се купи храна за младе птиће. Рожа доста времена проводи у „обданишту”. У паузи кува ручак, иде на рекреацију.

– Чим устанем, прво намирим мале. Четири пута на дан их храним. Храна је брашнасте структуре и мора да се раствори у топлој води да постане као кашица за бебе, а онда се шприцом убацује у кљун. Обожавам аре с црвеним перјем. Ја сам их отхранила. Кад дођем код кавеза љубе се са мном – похвалила се наша причљива домаћица.

И одрасли папагаји имају своје потребе. Свакодневно морају добити свежу воду и храну, а предвече им следује кувани кукуруз и јабуке исечене на кришке. То је задужење мушког дела породице.

Током тропских врућина и папагајима је топло као и људима, морају се расхладити и освежити. У дивљини се купају на киши или у барицама, а Јозићи су им расхлађивање и освежење „у кућним условима” омогућили тако што су у кавезе спровели рупичасто црево и неколико пута на дан им пуштају воду да се шарене птице „туширају”.

Фрањо је све осмислио. Осим пространих кавеза, имају и простор с прозорчићем, у којем лежу јаја и бораве зими. Птице су већ навикли на нашу климу, али домаћин намерава да провуче цев и мало им подигне температуру.

Велика улагања

Узгој папагаја захтева велика улагања. Треба платити порез, купити храну, опремити кавезе, набавити инкубаторе, платити струју, воду. Али покоја птица се и прода, па мало новца и остане. Једина мана овог посла је што не могу заједно на годишњи одмор.

– Неко увек мора да остане код куће. Када се птица разболи, одмах се зове ветеринар. Деси се и да угине. Нешто се може излечити, нешто не може. Као и код људи. Где си видео село да нема гробља – пита се Рожа.

Затим прича како су им прошле године сви птићи угинули, јер је храна била неисправна, а лечење није помогло.

Јозићи до прошле године нису имали никаквих проблема с комшијама. Сада се, кажу, доселио један коме папагаји сметају и загорчава им живот. Из очаја понекад помисле да је боље да су купили земљу него папагаје, али их такве мисли брзо прођу, јер птице ни за шта не би мењали, свесни да ни у чему не би толико уживали као у папагајима.

Ћерка Сабина има 22 године и студира Економски факултет, а син Марио ће у новембру прославити пунолетство. И он воли птице. Има неколико својих парова. Пошто је због короне пратио наставу онлајн, био је стално код куће и све слободно време помагао је родитељима. Надају се да ће да настави породични бизнис. Воли компјутере, али каже да уз то може и птицама да се бави.

Верно имитирају дечји глас

– Нисмо их учили да говоре, јер немамо времена, много их је. Али кад чују једну реч неколико пута, запамте је. Сећам се, кад су била мала, деца су се сваки дан играла у дворишту и стално су понављала: Мама, жедни смо, мама гладни смо. Једног кишовитог и прохладног дана звале су нас комшије да питају да ли смо нормални кад децу пуштамо да се играју напољу по таквом времену. Наравно, нису то била наша деца, већ су папагаји оригинално „скинули” њихов глас –препричава Рожа тек једну од бројних анегдота.