Под ударом олује теорија завера
Што је криза озбиљнија, простор за манипулације је шири, али сусрет с ковидом догодио се у околностима у којима наша способност да поднесемо колективне жртве никад није била мања, а жеља да сачувамо властити живот никад већа, каже социолог Далибор Петровић
За др Далибора Петровића, социолога, главна поука пандемије је да модеран начин живота неће нестати преко ноћи, чак ни у случају тако драматичних промена у различитим сферама живота какве смо искусили.
– Да нам је неко пре годину дана рекао да ћемо живети у свету у којем практично неће бити могуће да путујемо, да ће нам чак и кретање у земљи бити ограничено, да ћемо бити принуђени да радимо од куће, да ће школе и факултети бити затворени, а сваки вид блискости и интимности практично прогнан из наше свакодневице, вероватно да би мало ко поверавао у тако дистопијски сценарио. Па опет, иако се много тога наизглед променило, делује да је у нашим потребама, тежњама, надањима и очекивањима све исто као и пре. Најважнија ствар коју смо из пандемије научили јесте то да модеран начин живота може имати различите манифестације и да свако ко тврди да постоји само једна путања друштвено-економског развоја, пре свега вођена идејама неолибералног капитализма, заправо није у праву – каже др Петровић.
Различите стратегије
Наш саговорник сматра да сад није толико важно бавити се различитим стратегијама које су преузимале поједине државе у сузбијању пандемије, јер ће нам бити потребно још много година да се опоравимо од губитака, и тек онда ћемо бити у стању да дајемо неке дугорочније оцене.
– Могло би се показати да су оне државе које су отишле најдаље у суспендовању људских права и слобода, попут Кине, биле и најуспешније у сузбијању драматичних последица пандемије. Земље које су се ослањале на високу свест својих грађана, с врло мало државне интервенције, попут Шведске, на крају су платиле неупоредиво већу цену у непотребно изгубљеним животима, који ни изблиза нису „компензовани” умањењем економских последица пандемије. С друге стране, може се такође десити да су како ауторитарни, тако и демократски режими искористили пандемију да легитимизују свеобухватни систем контроле и надзора које примењују над својим грађанима, тако да ће то бити већа препрека да се вратимо старом начину живота него што ће нас у томе спречавати директне последице пандемије – истиче социолог.
Он верује да неће бити потребно дуго времена да се, након победе над ковидом 19, вратимо друштвеним рутинама које су генерацијама у нас усађиване. Међутим, сасвим је другачија ствар са сломом поверења у институције и медије, у егзактне показатеље, попут оних које нам пружа наука, дакле слом поверења у модеран начин живота као такав, јер је модерност без науке незамислива.
Није ово први пут у историји да је друштвена криза (било да је реч о рату, елементарним непогодама или зарази) отворила врата разним манипулацијама, теоријама завере, пророчанствима, злоупотребама квазинаучних и псеудоисторијских „аргумената”. По чему је овај случај ипак јединствен?
– Што је криза већа, а могући узроци и разрешења магловитији, то је простор за манипулације већи. Уколико на то додамо поменуто неповерење у институције, као и распрострањене комуникационе технологије, долазимо до неопходних услова за настанак „савршене олује” теорија завере. Свакако да су пандемије постојале и раније, али је ово први пут да се пандемија дешава у околностима у којима је наша способност да поднесемо колективне жртве никад мања, док је наша жеља да сачувамо властити живот никада већа.
Овако велике кризе глобалних размера највећи су генератори друштвених поремећаја.
Да ли је и то део „нове нормалности” или „нове реалности” о којој и даље говоримо? Да ли ћемо, као и у ранијим кризама, углавном све заборавити или ћемо од ове ипак нешто добро научити и запамтити?
– Како пандемија одмиче чини ми се да све мање говоримо о „новој нормалности” у односу на прве недеље и месеце пандемије. Узрок томе може бити двојак. С једне стране, може бити да нисмо спремни да се одрекнемо старог начина живота ни по коју цену, што смо јако добро видели након наводне победе над пандемијом с краја пролећа прошле године, када су се људи у Србији преко ноћи вратили уобичајеним обрасцима друштвеног живота – наводи др Петровић.
Стара и нова нормалност
С друге стране, каже наш саговорник, врло је могуће да се нова нормалност већ уткала у нашу свакодневицу па је све мање крстимо придевом „нова”, а све чешће о њој на тај начин и не размишљамо. Јасно је да ће „стара” и „нова” нормалност наставити да коегзистирају и у наредним годинама, међусобно се стапајући у оживљавању некадашњих рутина.
– Другим речима, и даље ћемо ићи на концерте и утакмице, путовати у иностранство или организовати масовне прославе, али тешко да ћемо икада више бити безбрижни и спонтани током тих догађаја као што смо некада били, ако не због лоших успомена, а оно свакако због мера предострожности које ће нас све више у будућности ограничавати – сматра др Петровић.
