Pod udarom oluje teorija zavera
Što je kriza ozbiljnija, prostor za manipulacije je širi, ali susret s kovidom dogodio se u okolnostima u kojima naša sposobnost da podnesemo kolektivne žrtve nikad nije bila manja, a želja da sačuvamo vlastiti život nikad veća, kaže sociolog Dalibor Petrović
Za dr Dalibora Petrovića, sociologa, glavna pouka pandemije je da moderan način života neće nestati preko noći, čak ni u slučaju tako dramatičnih promena u različitim sferama života kakve smo iskusili.
– Da nam je neko pre godinu dana rekao da ćemo živeti u svetu u kojem praktično neće biti moguće da putujemo, da će nam čak i kretanje u zemlji biti ograničeno, da ćemo biti prinuđeni da radimo od kuće, da će škole i fakulteti biti zatvoreni, a svaki vid bliskosti i intimnosti praktično prognan iz naše svakodnevice, verovatno da bi malo ko poveravao u tako distopijski scenario. Pa opet, iako se mnogo toga naizgled promenilo, deluje da je u našim potrebama, težnjama, nadanjima i očekivanjima sve isto kao i pre. Najvažnija stvar koju smo iz pandemije naučili jeste to da moderan način života može imati različite manifestacije i da svako ko tvrdi da postoji samo jedna putanja društveno-ekonomskog razvoja, pre svega vođena idejama neoliberalnog kapitalizma, zapravo nije u pravu – kaže dr Petrović.
Različite strategije
Naš sagovornik smatra da sad nije toliko važno baviti se različitim strategijama koje su preuzimale pojedine države u suzbijanju pandemije, jer će nam biti potrebno još mnogo godina da se oporavimo od gubitaka, i tek onda ćemo biti u stanju da dajemo neke dugoročnije ocene.
– Moglo bi se pokazati da su one države koje su otišle najdalje u suspendovanju ljudskih prava i sloboda, poput Kine, bile i najuspešnije u suzbijanju dramatičnih posledica pandemije. Zemlje koje su se oslanjale na visoku svest svojih građana, s vrlo malo državne intervencije, poput Švedske, na kraju su platile neuporedivo veću cenu u nepotrebno izgubljenim životima, koji ni izbliza nisu „kompenzovani” umanjenjem ekonomskih posledica pandemije. S druge strane, može se takođe desiti da su kako autoritarni, tako i demokratski režimi iskoristili pandemiju da legitimizuju sveobuhvatni sistem kontrole i nadzora koje primenjuju nad svojim građanima, tako da će to biti veća prepreka da se vratimo starom načinu života nego što će nas u tome sprečavati direktne posledice pandemije – ističe sociolog.
On veruje da neće biti potrebno dugo vremena da se, nakon pobede nad kovidom 19, vratimo društvenim rutinama koje su generacijama u nas usađivane. Međutim, sasvim je drugačija stvar sa slomom poverenja u institucije i medije, u egzaktne pokazatelje, poput onih koje nam pruža nauka, dakle slom poverenja u moderan način života kao takav, jer je modernost bez nauke nezamisliva.
Nije ovo prvi put u istoriji da je društvena kriza (bilo da je reč o ratu, elementarnim nepogodama ili zarazi) otvorila vrata raznim manipulacijama, teorijama zavere, proročanstvima, zloupotrebama kvazinaučnih i pseudoistorijskih „argumenata”. Po čemu je ovaj slučaj ipak jedinstven?
– Što je kriza veća, a mogući uzroci i razrešenja maglovitiji, to je prostor za manipulacije veći. Ukoliko na to dodamo pomenuto nepoverenje u institucije, kao i rasprostranjene komunikacione tehnologije, dolazimo do neophodnih uslova za nastanak „savršene oluje” teorija zavere. Svakako da su pandemije postojale i ranije, ali je ovo prvi put da se pandemija dešava u okolnostima u kojima je naša sposobnost da podnesemo kolektivne žrtve nikad manja, dok je naša želja da sačuvamo vlastiti život nikada veća.
Ovako velike krize globalnih razmera najveći su generatori društvenih poremećaja.
Da li je i to deo „nove normalnosti” ili „nove realnosti” o kojoj i dalje govorimo? Da li ćemo, kao i u ranijim krizama, uglavnom sve zaboraviti ili ćemo od ove ipak nešto dobro naučiti i zapamtiti?
– Kako pandemija odmiče čini mi se da sve manje govorimo o „novoj normalnosti” u odnosu na prve nedelje i mesece pandemije. Uzrok tome može biti dvojak. S jedne strane, može biti da nismo spremni da se odreknemo starog načina života ni po koju cenu, što smo jako dobro videli nakon navodne pobede nad pandemijom s kraja proleća prošle godine, kada su se ljudi u Srbiji preko noći vratili uobičajenim obrascima društvenog života – navodi dr Petrović.
Stara i nova normalnost
S druge strane, kaže naš sagovornik, vrlo je moguće da se nova normalnost već utkala u našu svakodnevicu pa je sve manje krstimo pridevom „nova”, a sve češće o njoj na taj način i ne razmišljamo. Jasno je da će „stara” i „nova” normalnost nastaviti da koegzistiraju i u narednim godinama, međusobno se stapajući u oživljavanju nekadašnjih rutina.
– Drugim rečima, i dalje ćemo ići na koncerte i utakmice, putovati u inostranstvo ili organizovati masovne proslave, ali teško da ćemo ikada više biti bezbrižni i spontani tokom tih događaja kao što smo nekada bili, ako ne zbog loših uspomena, a ono svakako zbog mera predostrožnosti koje će nas sve više u budućnosti ograničavati – smatra dr Petrović.
