Правда за баку
Неке старије особе имају почетну деменцију, која се не препознаје на први поглед, али због ње нису у стању да схвате зашто током епидемије не смеју да излазе из куће или то заборављају
Можда сте већ видели кратки видео раширен на друштвеним мрежама и објављен у неким новинама, у којем је полиција на улици зауставила госпођу старију од 70 година, која због својих година, према прописаним мерама против епидемије, није смела да напушта свој стан. На питање полицајца шта тражи на улици, она је изјавила да се зове Оливера и да се враћа кући након што је била код другарице на часу енглеског језика. Можда сте се насмејали овом видеу, али вероватно само зато што нисте размишљали.
Неколико дана касније новине су објавиле да је суд баку Оливеру строго казнио у износу од 50.000 динара. То је за сваког пензионера веома висок износ, нарочито када се, према неким изјавама, бака Оливера кретала у поцепаној обући.
На први поглед правда је задовољена, но да ли је то баш тако? У случају баке Оливере постоје два веома велика проблема која захтевају разјашњење.
Исмевање и казна
Први се тиче поступања полицијских службеника. Прво питање је да ли су имали овлашћење да снимају баку Оливеру? Снимано је вероватно телефоном с места сувозача. Друго питање је да ли су полицијски службеници снимали као службена лица или су то вршили приватно током обављања службене дужности? Треће питање је на основу ког овлашћења су снимак делили другим лицима, што је вероватно довело до тога да буде постављен на друштвеним мрежама? Четврто питање је да ли су на тај начин угрозили неко право баке Оливере, на пример право на приватност, право да не буде предмет масовног исмевања на друштвеним мрежама и у новинама? Пето питање је да ли бака Оливера има право на новчану одштету, уколико су повређена њена законита права?
Нисам правник, зато јавно постављам питања у нади да ће на њих одговорити неки правник, полицијски старешина, неко из канцеларије повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Или да ће се неки добар адвокат заинтересовати за овај случај.
Оно што ме такође занима јесте да ли ће нас убудуће сваки полицајац, који на пример врши саобраћајну контролу, снимати својим телефоном, и ако је довољно „смешно”, то делити преко неке од телефонских апликација и стављати на друштвене мреже?
Други велики проблем тиче се једне подгрупе старијих грађана којој можда припада госпођа Оливера. Познато је да у старости старе сви органи, па и мозак. Последица тога је да се значајно смањују менталне функције, нарочито способности схватања и памћења. Постоји више разлога за ово пропадање које се назива деменција. Када је ово, у преводу с латинског, „одумљавање” веома развијено, њега је лако препознати. Процес пропадања можданих структура, а с њима и менталних функција је спор, траје годинама, тако да га једно време није лако препознати. Зато родбина оних старих људи код којих је процес дементности одмакао, али још није препознатљив, њихову промену у понашању доживљавају као безобразлук или као злобу због чега падају у грешку покушавања да их „преваспитају”. Другим речима, постоје стари људи који су „полудементни”, а код којих се на први поглед не препознаје њихова болест.
Када оваква старија особа живи у оквиру породице, њени чланови је контролишу и брину о њој. Када деменција узме маха, у великом броју случајева понашање дементне особе постаје опасно и за њу и за укућане, тако да је једини избор смештање у дом где је особа под сталним надзором. Међутим, када оваква полудементна особа живи сама, тада је препуштена сама себи. То значи да није у стању да разуме зашто не сме током епидемије да излази изван куће или јесте у стању да разуме, али то сутрадан заборави.
Контрола и преваспитање
Ту се опет враћамо на госпођу Оливеру, која живи сама и која је по мишљењу оних који је познају „благо” дементна. Наравно, исправну дијагнозу може да постави само психијатар током прегледа, у чему му помаже мишљење пацијентовог окружења. То што се госпођа Оливера може видети да шета Палмотићевом улицом и њеном околином, они који је познају управо тумаче стањем њеног ума.
Због свега реченог, апелујем да полицајци, тужиоци и судије схвате да постоји поткатегорија старијих који имају почетну деменцију и да према њима буду благи, јер они не реагују на „преваспитавање” и кажњавање једноставно зато што не могу да схвате о чему се ту ради.
