Булбудерски тролејбус

Те, 1975. године Цвијићевом су још тутњали аутобуси на линији 28. Данас – двадесетосмица више не постоји. Укинута је након завршетка реконструкције Трга републике. Ова линија је осам деценија спајала Звездару, односно Градску болницу с центром града – Студентским и Тргом републике, а целом дужином је „покривала” давно заборављени ток Славујевог или Булбудерског потока, односно Цвијићеву и Улицу Димитрија Туцовића.

До Великог рата, читав крај око Булбудерског потока, који је текао од Лаудоновог шанца (Великог Врачара) до Дунава, назван је Булбудер. На горњем делу, према Врачару, због састава земљишта, налазио се велики број циглана, од којих су се, према Дунаву, пружале баште и мали, раштркани кућерци.

Ново гробље променило изглед краја

С почетком рада Новог гробља, још далеке 1886, овај крај почео је да се мења; прву, видљиву промену представљао је Гробљански пут (Гробљанска па, од 1946, Рузвелтова улица), постао је прометна саобраћајница. Већ 1893, дуж ове магистрале почео је да саобраћа трамвај на линији 3 (касније 8, а од 1949 – 13), због чега је ток Булбудерског потока преграђен земљаним насипом.

У затишју операција током Великог рата, 15. јула 1915, на изворишту Булбудерског потока свечано је откривена Трећепозивачка чесма, а после завршетка рата почео је нагли развој целог краја.

У периоду од 1926. до 1927, на простору ограниченом Булбудерским потоком, Кнез Милетином (29. новембра, Краљице Марије), Митрополита Петра и Здравка Челара, израсла је Професорска колонија. Но, еминентни професори Београдског универзитета, поготово у време великих киша, набујалим Славујевим потоком су практично били одсечени не само од својих радних места, него и од центра града. Тако је изграђена мрежа и каптиран поток у Булбудерском булевару до Гробљанске, а комплетна каптажа завршена је до 1933. До тада је улица дуж Булбудера већ била просечена; од Гробљанске до Ђурине звала се Славујском, а у доњем делу, од Гробљанске до Кнез Милетине – Булбудерском. Новембра 1926, први пут је поднет предлог да се Булбудерска крсти именом неког од наших познатих научника, а одлучено је да то буде Јован Цвијић, који је умро 16. јануарa 1927.

У то време је и Славујска улица, до Чингријине – преименована у Туцовићеву. Веза између Цвијићеве и Славујске (Туцовићеве) била је пресечена насипом преко кога се пружала Гробљанска. У циљу отварања комплетног булевара, у децембру 1930. започети су радови на подвожњаку, а рад трамвајске линије бр. 8 (од 1949 – бр. 13) у Гробљанској није прекидан.

У то време, неки топоними Булбудера мењају називе; тако су 1929. одобрена средства за изградњу модерне опсерваторије у „баба Ружином крају”, највишој тачки Великог Врачара. Нова „звездарница”, рађена према пројекту Јана Дубовија, довршена је 1932, а Велики Врачар је од тада колоквијално постао познат као Звездара. Убрзо је у Гробљанској бр. 35 Аутобуско предузеће Љубише Перишића отворило своју гаражу (позната као „Фордова”, а коју су скојевци запалили у ноћи 26/27. јула 1941, јер је у њој био смештен немачки возни парк).

Пре тога, октобра 1933. освећени су темељи Градске болнице, која је, према пројекту Игњата Поповића и из фонда Задужбине Николе Спасића, завршена и свечано отворена 1. децембра 1935. године.

Иако је проблем повезивања Професорске колоније с градом покренут још 1927, када је Перишићево предузеће добило дозволу да је аутобуском линијом повеже с Главном железничком станицом, изградња Градске болнице је као императив поставила питање успостављања градске саобраћајне линије од центра града до Звездаре. Коначно, почетком 1941, отворена је аутобуска линија бр. 28, која је повезивала болницу с Позоришним тргом. Иако се то не спомиње, линија је радила и током окупације, од 1941. до 1944. године.

Након ослобођења, 1948, линија је наставила рад аутобусима бр. 27, а потпуно је обновљена 1949, када јој је враћен стари број 28, а њоме су возили белгијски аутобуси МИЕС и француски марке „рено”.

У то време Цвијићева се одликовала огромним платанима који су крошњама наткривали уски, стари коловоз, широким дворедим травњацима, малим приземним и двоспратним предратним зградама, великим двориштима...

У „Фордовој гаражи” покренуто је већ заборављено „Аутомобилско Београд”, у броју 110 је радило Државно индустријско графичко предузеће „Бранко Ђоновић”, у броју 101 је отворена продавница бр. 5 II рејона, у згради 107, коју је 1940. изградио пуковник Васић, живеле су породице предратних официра (и аутор текста), а стари др Александар Станковић из бр. 113 обилазио је редовно децу из комшилука и бринуо о њиховом здрављу. У броју 103 рођен је проф. др Младен Лазић, у 115 – проф. др Милан Божић, на углу Владетине и Цвијићеве живела је породица професора Павла Васића, а нормалним се сматрало да се после основне школе треба уписати у Пету београдску (баш као и Бане Бумбар).

До 1948, у доњем делу Цвијићеве изграђени су „павиљони” за совјетске инструкторе који су нестали након резолуције ИБ-а, а у станове се уселили Београђани.

Од педесетих година, уместо цветних башти и заосталих кућерака, почела је изградња војних, „официрских” зграда. Улица је реконструисана сечењем огромних платана (уз сузе староседелаца) и проширењем коловоза с пешачким острвима у средини, а смеће је почело да се износи у кантама, уз буку специјалних камиона Градске чистоће. У новим зградама се јављају „неки нови клинци”; у бр. 104 се досељава породица Мали, до комшилука допиру звуци бенда НМИ (Нисмо ми Индијанци) у коме свира Синиша, будући градоначелник, а житељи околних зграда се окупљају у „Космају”, у броју 105, где су неретко могли да виде и Здравка Чолића.

Није се мењала једино линија двадесетосмице, на којој су возили аутобуси „лејланд кокарбус”, „тајгер ворлдмастер” МАН или Икарбус, наставила је рад непромењеном трасом: Туцовићева–Цвијићева–Јаше Продановића–Таковска–Лоле Рибара (Светогорска)– Македонска, до Трга републике и Васином, Студентским тргом. Нису је заустављали ни некадашњи летњи пљускови који су Цвијићевом носили „фиће” и „опел-олимпије”, ни високи зимски снегови.

Ноћу су гуме „свирале” по мокром асфалту улица које су тачно у поноћ, шмрковима, савском водом из хидраната, прали радници Чистоће. Аутобус је без преседања омогућавао свима, а посебно старијима и родитељима са децом одлазак до болнице, повезивао је факултете у Таковској (Рударско-геолошки, Саобраћајни, Филолошки) и Универзитет, Ботаничку башту, „Политику”, Радио-Београд, велике тргове и Кнез Михаилову („корзо”, „штрафта”) са Звездаром.

За чист ваздух

Двадесетосмицу смо запамтили и по униформисаним кондуктерима на узвишеним седиштима на задњем крају кола, који су нестали 1975, увођењем апарата за поништавање маркица.

Током 1983, ова линија је међу првима укључена у тренд заштите животне средине и чистог ваздуха преласком на тролејбуски систем с електромоторима. И, када се чинило да ће задржати улогу представника традиције престонице, прилагођене савременим захтевима – показала се сувишном. С двадесетосмицом је нестао још један не само користан траг Булбудера, него и читавог Београда.