Град на планини
Место окружено масивним планинама, на изворишту Паљанске Миљацке која са Мокрањском ствара познатију Миљацку, пре једног века било је насеобина шумара и дрвосеча, а данас је узаврео градић
Од првог пописа становника у сеоцу ушушканом у долини окруженој масивним врховима Романије, Госине, Озрена, Требевића, Равне планине и Јахорине протекле су 124 године. Пале су, по аустроугарским списима из 1895. године, имале само 483 становника. Највећи број бавио се пољопривредом и шумарским занатима.
Век и две и по деценије касније Пале су уређено место са више од 23.000 становника, привремена адреса за неколико хиљада академаца из других места не само Републике Српске, Босне и Херцеговине већ и Србије и Црне Горе.
Трасе пруге кроз густе четинарске и листопадне шуме, преко које се некада извлачило дрво, данас су уређене скијашке стазе, а у центру града на тргу названом Олимпијски парк од прошлог лета стоји управо од дрвета изрезбарени споменик Старини Новаку, јунаку с ових простора.
За порекло имена, како прича Владимир Клачар из Туристичке организације Општине Пале, постоји неколико објашњења. Најчвршће је оно, са упориштем у материјалним и историјским доказима, да је читав крај називан по поседима племићке лозе Павловић, чији пад кореспондира са падом Босне 1463. године. Устаљеног назива током турске владавине Вилајет Павли, у 19. веку, тачније 1877. године први пут се као Пале помиње у картама.
– Усмене легенде кажу да је народ ову област тако назвао јер су наводно Турци често палили ватре, али се приповеда и да је иако на завидној надморској висини, на 830 метара је центра града, некад овде била мочвара. На латинском се мочвара каже „палус” – прича наш саговорник.
Док се данас, на крају друге деценије 21. века, случајни и намерни посетилац шета чистим и уређеним тротоарима, пространим трговима и главном шетачком зоном, тешко му је да замисли да је некада овде била мочвара или малено шумарско село. У једном тренутку када је индустријализација била у пуном замаху почетком 20. века, између два рата, радило је чак 27 пилана!
Ововремене слике су другачије. У кафићима млади седе и ћаскају, времешнији становници шетају са унуцима или носе у рукама пазаре из радњи, са пијаце. Средовечни Паљани ужурбано пролазе у складу са својим дневним обавезама.
Верници редовно свраћају у два велика верска објекта у самом центру. Први је Црква Успења Пресвете Богородице изграђена 1909. године, а данас заштићени национални споменик у БиХ. Други, Храм Сабора Светог Архангела Гаврила, који доминира пространим тргом сазидан је век касније, 2008. године. У непосредној близини су зграде три од четири факултета који припадају Универзитету Источно Сарајево: Филозофски, Правни и Економски. Факултет физичког васпитања и спорта је мало даље.
У периодима развоја и мира, почетком 20. века, нарочито у раздобљу између два светска рата, Пале су постале омиљена дестинација образованијих и имућнијих Сарајлија. У месту где извире Паљанска Миљацка чије воде с Мокрањском истоименом планинском речицом стварају реку са ушћем у Босни, боравило се највише током лета. Пале је окружено импозантним шумама и може да се дичи чистим ваздухом, температурама које су до десетак степени ниже у најврелијим летњим данима. Грађени су летњиковци, а након Другог светског рада викендице.
Вихори два светска рата, нажалост, оставили су за собом жртве међу становништвом. И онај последњи, локални, с почетка деведесетих година. Али је тај у Пале довео хиљаде изгнаника са својих огњишта из других делова Босне и Херцеговине, до тада једне од шест југословенских република. У том ратном периоду Пале су у једном тренутку биле седиште администрације Републике Српске док Бањалука није добила статус највећег центра РС-а.
Четврт века након ратних деведесетих, Пале су све чешће „на мети” туриста. Смештене на важној саобраћајној траси између Сарајевске котлине и Подриња, у предворју Јахорине и Равне планине, ски-центара региона, привлаче нарочито љубитеље природе и спорта. Како каже Владимир Клачар, авантуристима су занимљиве пећине попут Орловаче, Новакове, Попове пећина, слапови Паљанске Миљацке, уређене шумске стазе за шетање током летњих месеци и, наравно, скијашима који зими радо долазе на излет.
Цековића кућа
У делу Пала које се назива Криводоле налази се једна од најстаријих здања – Цековића кућа. Спратни објекат зидан је од 1902. до 1915. године, а од 2004. проглашен је националним спомеником БиХ и потпуно је реконструисан 2007. године. Данас је у овој кући смештена Галерија ликовне колоније Пале.
Више нема потомака првог Цековића, Петра, који се средином 19. века ту доселио из Бијелог Поља у Црној Гори. Кућу је зидао Петров син Риста, из брака са сарајевском удовицом Јованком Хаџимарковић. Осим њега имали су још четворо деце.
Ристо, рођен 1865, био је попут оца успешан трговац и у браку с Мостарком Василијом Ђокић. Породични летњиковац краси дрвена веранда на југоисточној страни и приземље које је у складу са тадашњим градитељски стандардима израђено од масивног камена. Само двоје Ристине деце преживело је Други светски рат. Кћерка Милојка, учитељица, почела је још 1984. године да поклања предмете из личне заоставштине Земаљском музеју у Сарајеву. До 1995. на њеној даровној листи нашло се 80 предмета, од ношњи и накита до текстилног покућства. Тестаментом је кућу са намештајем завештала Митрополији Добробосанској.
