Летеће ватрене стреле
Претеча ракете датира из 13. века када су се Кинези бранили од Монгола помоћу барута
Када су 1232. године Монголи опседали кинески град Кaјфенг на њихове нападе браниоци су узвраћали оружјем описаним као „летеће ватрене стреле”. Кинези су, такође, бацали и бомбе описиване као „подрхтавајући небески тресак” и по томе је већина истраживача утврдила да је већ у то време био познат барут који је коришћен за експлозив, али и као погонско пуњење. Многобројни стручњаци сматрају да баш ова направа представља претечу модерног балистичког пројектила.
Иначе, човек је практично од свог настанка покушавао да пронађе што ефикасније и убојитије направе које су му служиле у одбрани, али и нападу. Још пре нове ере људи су користили катапулт да би лансирали тадашње пројектиле – најчешће камење, комаде стена или ватрене лопте.
Током векова истраживачи су усавршили летеће пројектиле који су временом постајали све моћније оружје. Упркос чињеници да су познати научници покушавали да проникну у тајну функционисања ракета, тек у прошлом веку изграђен је први оперативни балистички пројектил модерног типа В-2. Овај пројектил изумели су током Другог светског рата Немци, а процењује се да је ово разорно оружје постизало брзину од 5.000 километара на час и погађало циљеве са удаљености од чак 320 километара. Ракета В-2 покретана је мотором на течно гориво и вођена је жироскопским стабилизатором.
Прва идеја о „ваздушном торпеду” приказана је 1909. у британском филму научне фантастике „Ваздушни брод разарач”, где се торпеда бежично управљају и са њима се руше ваздушни бродови који бомбардују Лондон, што на одређен начин асоцира на идеју о крстарећој ракети.
Године 1916, Лоренс Спери је патентирао и направио „ваздушни торпедо”. То је у ствари био мали авион двокрилац без пилота који је носио експлозив. Управљање је било са ауто-пилотом, а висина је одржавана са давачем барометарског притиска. Инспирисана овим експериментом, америчка војска је развила сличну летећу бомбу са називом „кетеринг баг”. У периоду између два светска рата у Уједињеном Краљевству развијен је „РАЕ ларинкс” који је имао неколико испитивања 1920.
Историјски гледано, прву крстарећу ракету у правом смислу развили су Немци. То је В-1, која је лансирана у правцу Енглеске и западне Европе у 1944. године, током Другог светског рата. Немци су 1943, развили програм „Мистел”, који се може сматрати као базно ваздухопловно лансирање крстареће ракете. Одмах после рата, у америчком ваздухопловству текао је развој 21 различитог типа вођених ракета и пројеката, укључујући и будуће крстареће ракете. Сви ти програми били су отказани до 1948, изузев четири.
Током периода хладног рата и трке у наоружању, између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, даље се експериментисало са концептом „летеће бомбе” без људске посаде. Тражена су решења за примену крстареће ракете са копна, подморнице и авиона.
Један од модерних пројектила који је настао у последњим деценијама 20. века је ИКБР (intercontinental ballistic missile – интерконтинантална балистичка ракета) – ракета са дометом од 11.000 километара и брзином од 24.000 километара на час.
У последњим годинама прошлог и првој овог века, захваљујући развоју технологије и открићима на пољу ратне индустрије створени су разорни пројектили који могу да се лансирају не само из друге државе већ и са другог континента. Нажалост, са јачином пројектила расте и број жртава које ове убојите направе стварају.
