Мозаик у олтару
Захваљујући професору Ђуру Радловићу храм на београдском Ташмајдану стаће у ред са Ајом Софијом, Храмом Светог Саве, Црквом на Опленцу које су осликане у изузетно захтевној и цењеној техници мозаика
Сликар Ђуро Радловић највише проводи времена у Цркви Светог Марка у Београду где уз помоћ својих бивших студената, а данас колега, осликава мозаик на олтару ове највише београдске цркве. Он је професор у пензији, а занимљиво је да је први код нас на Факултету ликовне уметности, пре тридесет и више година, специјализовао зидне технике фреску и мозаик.
Прва црква у којој је радио мозаик је храм посвећен Светој Петки на Калемегдану, а затим су се ређали и други сакрални објекти.
Опстаје вековима
– Водила ме је кроз живот љубав према тој врсти уметности. Мозаик је техника која може да опстане вековима, па и хиљадама година, оно што се створи може се само физички уништити – каже Радловић.
Што је дуже радио све више је примећивао да су и наши свештеници развили љубав према мозаику и пре више година родила се и сарадња са старешинама храма на београдском Ташмајдану. Пре осам година Радловић је радио мозаик „Крунисање цара Душана” који се налази изнад кивота нашег поглавара, а са леве стране од улаза изнад кивота патријарха Германа је композиција, такође у мозаику, „Недремано око”. Пре тога, такође у мозаику, урадио је цео иконостас у цркви.
Сада се ради олтар и то од најквалитетнијег материјала, венецијанског мурано стакла. Завршен је мозаик Богородице, испод њега биће постављен мозаик Причешћа светих апостола, димензија 19 са шест метара, а испод, у доњем делу, биће композиција литургичара.
Са остатка цркве, односно њене унутрашњости изван олтара, скинут је стари малтер и временом ће се зидови осликавати у фрескама. За тај посао биће ангажовани наши најбољи сликари.
Најпознатији мозаици у свету су у Аја Софији, у Венецији и Равени, у Тунису датирају од пре нове ере. Код нас су чувени мозаици из Гамзиграда у Зајечару, такође из доба антике.
За три и по деценије бављења овом зидном техником Ђуро Радловић је оставио трага у многим сакралним објектима. После Свете Петке радио је, да наведемо само неколико примера, на Озрену, у манастиру краља Драгутина, боравио је и у Русији у области Кемерево где је био задужен да ослика мозаик у капели посвећеној рударима из тог места који су јуришали на Берлин на крају Другог светског рата и многи од њих дали свој живот у борби против нацизма.
Осим Цркве Светог Марка Радловић је ангажован и у Бањој Луци на осликавању храма Христове цркве у центру овог крајишког града.
Његов посао почиње тако што прво ради нацрте и цртеже према површини на коју треба да постави мозаик јер се не може прекречити па кренути из почетка као код израде фресака. Стакло се пече заједно са бојом од природног материјала, а онда се по шемама сваки комадић стакла ставља на своје место на површину од преко сто квадратних метара.
Тим за осликавање храма
То је и највећи проблем мозаичара – да одреди величину композиције, а у случају професора Радловића не може бити грешке, с обзиром на огромно искуство. Осликавање храмова у мозаику, поготово када су ти мозаици великих површина, захтева вишегодишњи рад и већи број сарадника због чега са Радловићем ради више даровитих уметника мозаичара.
Тим чине Јелица Дурковић, Оливера Николић, Миљана Радојичић, Татјана Бендераћ Вучићевић, Марина Стојановић, Јосипа Милетић, Ана Миљковић, Гордана Јовановић, Војна Баштовановић, Марко Тубић, Оливера Радуловић, Љубица Кржић и Петар Радловић. Највеће задовољство му је што је и његов унук Лиран Лука Радловић Поповић помогао у стварању овог монументалног мозаика.
„Причешће апостола” би требало да буде завршено до краја године заједно са композицијом литургичара, тако да ће цео олтар добити ново рухо, уз благослов српског патријарха као и старешине храма Трајана Којића.
