Теписи као уметничке слике
Симбол женске префињености у припреми тада свеприсутне геометрије у пројектовању и дизајну
Луксузни теписи из тридесетих година 20. века које су британски произвођачи радили по пројекту дизајнерке Мерион Дорн остали су симбол женске префињености у припреми тада свеприсутне геометрије у пројектовању и дизајну. Уметница која је понела ласкави назив „архитекта подова”, читаве две деценије била је ексклузивни пројектант тепиха за најелитније објекте тога времена и произвођаче као што су „Вилтон ројал”, у деценији пре рата, и Едвард Филдс, после рата, за које је урадила више од сто модела.
У Британији је књигом „Архитекта подова” (ауторка Кристине Бојдел) обележена 110. година од рођења Мерион Дорн. Бојделова анализира велики успех дизајнерке која је, поред свог изузетног талента, имала и динамичан карактер, смисао за хумор, интелигенцију и била изузетно друштвена.
Писац Харолд Актон у својој књизи „Успомене једног естете” из 1938. године, написао је: „Теписи Мерион Дорн су толико интересантни и изузетни, да људе наводе да стално гледају у под.”
Модернистичке геометријске шаре, које су биле у тренду тих година, у интерпретацији Мерион Дорн имале су изузетну префињеност и деловале су веома складно и поред своје компликоване структуре. Комбинације правих и изломљених линија, кругова, троуглова и других геометријских форми „спаковане” тако спретно, савршено и необично, давале су истински утисак да се ради о уметничкој слици, а не утилитарном предмету израђеном од вуне који служи да се њиме застре под. Они су, наравно, диктирали праксу да се примењују у просторијама које нису оптерећене претерано израженим облицима намештаја. Захтевали су велике, слободне подне површине да би њихов дезен могао да дође до пуног изражаја.
У поменутој књизи такође пише да је сама Мерион Дорн била својеврсни „покретни празник” за очи, својом „фам-фатал” појавом, лепотом, изузетношћу и личношћу.
Мерион Дорн (1896–1964)
Америчка дизајнерка рођена је у имућној калифорнијској породици. Уметничко образовање стекла је на Универзитету Стемфорд. После удаје за свог професора керамике, пар одлази у Њујорк, затим она сама одлази у Париз, где упознаје новог животног сапутника. Године 1934. у Лондону оснива сопствену фирму и дизајнира луксузне тепихе за ексклузивне ентеријере, као што су хотели „Савој” и „Клериџ”, и прекоокеански бродови, као што су „Орион” и „Квин Мери”. Њени теписи су на свим престижним часописима за дизајн ентеријера тога времена, њени клијенти су најпознатији архитекти. Она излаже на бројним изложбама и има завидан публицитет. Описују је као „високоцењену уметницу текстила, нарочито тепиха... Високу, згодну калифорнијску даму помало мистериозног осмеха, али широког срца, која се сјајно слаже са својим помало уштогљеним животним сапутником...” Била је вансеријска уметничка личност са израженим индивидуалним печатом. Живела је на релацији Париз–Лондон–Калифорнија.
Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs
