Бечки каприц
Oвај ормар није обичан комад намештаја − он је у својој необичној еклектици − јединствен
Како одредити ком стилу припада овај ормар из 1913. године?
Класицизму или модернизму − не.
Бароку или рококоу − ту и тамо.
„Тело” ормара испресецано је правилном вертикалном геометријском поделом, са као лењиром извученим линијама које између себе имају полуобличасте сегменте истоветних димензија. И све би било у реду да то исто масивно тело није постављено на несразмерно високе ноге, извијене у квазилујевском стилском маниру. Ноге су допуњене барокним проширењима на месту спајања са телом ормара. Ова проширења су у виду стилизованих расцветаних крилаца и естетски не припадају свом времену.
Врхунац еклектичког приступа естетици комаду намештаја о коме је реч јесу ноншалантно разбацани месингани медаљони − као позлаћени букетићи цвећа на којима доминира један велики, пренаглашени лист чији облик подсећа на оштри кљун не баш питоме птице.
Поред свих интригантних недоумица око стила овог ормара, постоји и један веома доследан приступ када је о бојама и избору материјала реч. То је тзв. добитна комбинација црне мат површине и златних, сјајних детаља. На пример, ако је у питању модни дизајн, једноставна „мала црна хаљина” од баршуна или сатендишеса, допуњена раскошним златним накитом око врата или на ушима, никада не може да омане. У овом случају, примењен је исти принцип: по строгој геометријској подели на црној површини разбацано је сјајно месингано цвеће!
Ипак, хаљина је хаљина, а ормар је ормар. Да ли критеријуми за оцену естетских карактеристика могу бити исти?
Чини се да могу. Јер како би се иначе при писању овог текста сетила одевне комбинације?
Било како било, овај ормар није обичан комад намештаја − он је у својој необичној еклектици − јединствен.
Дагоберт Пеше (1887–1923)
Аустријски уметник, архитект и дизајн-мајстор технике метала, рођен је у близини Салцбурга. Од 1908. до 1911. студирао је у Бечу машинство на Техничком факултету, а затим је прешао на Уметничку академију где је студирао архитектуру. По завршетку студија, под утицајем барока и рококоа, дизајнира тепихе и порцелан. Убрзо долази у контакт са идејама Бечка радионица (Wiener Werkstatte), са дизајнерима као што су Јозеф Хофман и Коломан Мозер, прихвата концепт стандардизације масовне индустријске производње. Био је свестран стваралац. Иако је кратко живео, успео је да дизајнира око 3.000 предмета, од порцелана, метала, дрвета, преко омота књига, накита, све до украса за божићне јелке! Типичан је представник еклектике у дизајнирању предмета за широку потрошњу.
Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs
