„Експлозивни” семафор
Механични саобраћајни знак са гас-лампама 1868. експлодирао је и ранио полицајца који је њим управљао
Први семафор постављен је 10. децембра 1868. године испред парламента у Лондону, а конструисао га је Џон Пик Нај, инжењер који је радио на железници. У то време аутомобили још нису били у употреби, али је саобраћај био оптерећен пешацима и запрегом. То је био механички саобраћајни знак којим је управљао полицајац и изгледао је као тадашњи семафор за железнице. Имао је обојене траке у црвено и зелено које су показивале да ли је кретање дозвољено или не, а током ноћи су обојене траке осветљавали фењери. Семафором се управљало полугом при његовом постољу, којом се трака померала тако да буде видљива црвена или зелена. Тај први семафор није радио ни месец дана – 2. јануара 1869. експлодирао је и ранио полицајца који је њим управљао. Овај догађај онеспокојио је истраживаче да наставе експериментисање са семафором све до појаве аутомобила.
Модерни електрични семафори, рекло би се, амерички су изум. Први такав, са црвеним и зеленим светлима, постављен је 1912. у Солт Лејк Ситију, а осмислио га је полицајац Лестер Вајер. Први црвено-зелени сигнални уређаји у Кливленду постављени су 1914. године, а четири године касније на њујоршким улицама нашли су се семафори у три добро познате боје – црвеној, жутој и зеленој. Овим тробојним семафорима руковало се ручно са торња у средини улице. Први семафор који је регулисао саобраћај у сва четири смера на раскрсници, и са три боје, направљен је 1920. године у Детроиту. Град Ешвил има најстарији семафор који је био у јавној употреби све до 1982. када је смештен у музеј. Први умрежени систем семафора био је коришћен у Солт Лејк Ситију 1917. године, и чинило га је шест раскрсница којима се ручно управљало са једног места. Аутоматска контрола умрежених раскрсница је уведена марта 1922. у Хјустону, у Тексасу.
У Енглеској, скоро шест деценија после немилог догађаја када је експлодирао семафор, тачније 1925. године, поново је постављен сигнални уређај. Овим семафорима за регулисање саобраћаја управљао је полицајац из кућице на средини улице. Лондонски семафори су имали командну таблу у облику железничке сигналне кутије с макетом раскрснице и прекидачима на њој.
Развој технологије омогућио је истраживачима да конструишу и аутоматске семафоре који су мењали сигнале у одређеним временским сигналима. Први овакви семафори постављени су у лондонском предграђу 1932. године. Чудном игром случаја, врло брзо после укључивања ових семафора, експлодирао је гас у кутији са уређајем на једном семафору. Срећом није било жртава, али су Енглези дуго времена зазирали од ове „новотарије” која се показала прилично опасном за пролазнике.
Први семафор у Србији постављен је по одлуци Управе града Београда 4. новембра 1939. године на раскрсници улица Краља Александра, Краља Фердинанда (данас Улица кнеза Милоша) и Таковске. Регулисао је саобраћај од 7 ујутро до 10 сати увече, а од 10 до 11 сати увече је било укључено само жуто светло.
„Политика” је дан после постављања овог семафора, између осталог, писала:
„Ових дана у Београду ће се увести једна новина која је у модерним и великим градовима на западу одавно у примени. На свима угловима београдских улица, где је саобраћај врло жив, поставиће се специјални апарати са светлосним сигналима, који ће управљачима свих возила давати потребне знаке за несметано развијање и функционисање саобраћаја у престоници…”
У наше време сви семафори у свету имају три светла – црвено, жуто и зелено и они се мењају према устаљеној временској динамици. Семафорима више не управљају полицајци смештени у кућицама насред улице, већ се њихова контрола обавља аутоматски у саобраћајном седишту у граду.
Мерни семафори раде на струју и много су безбеднији од својих претходника из ранијих векова.
Р. М.
