Љубавна игра лабудова

Лабудови су одувек одушевљавали човека својом грациозношћу, чедном белином и нежним изгледом. У античким митовима Зевс је узео обличје баш ове птице у једном од својих љубавних подухвата и тада је рођена лепа Јелена због које је почео Тројански рат. С друге стране, уметнике и мистике заносила је прича о „лабудовој песми”. Наиме, раније се претпостављало да ова птица предосећа своју смрт и почиње да пева.

Међутим, кричање дивљих лабудова тешко се може назвати песмом, док су њихови рођаци по парковима и малим језерима потпуно неми што је изгледа последица резигнације. Они се више ни не селе у топлије крајеве, за разлику од дивљих лабудова који су одлични летачи. Можда изгледају неспретно док снажним крилима шибају воду да би се, стајући ногама на њену површину, лагано придигли, али зато њихов грациозни лет задивљује посматрача.

Мање је познато да је љубавни живот лабудова веома страствен. Заљубљени пар лако се препозна у нескривеној заносној љубавној игри. Три до четири године потребно је овој птици да полно сазри. Женка прва прилази, а мужјак уколико је издужио своје тело значи да је прихватио њен позив, што ће потом и она учинити. Заједно гњурају у воду и наслањају груди на груди да би преплели своје вратове што је тренутак потпуног предавања једно другом.

У вешто саграђеном гнезду, на неком пловећем острву или узвишењу на обали, женка снесе шест до девет јаја на којима лежи 35 дана. Када се излегу, младунци нису бели, већ сиви „ружни пачићи” и такви остају читаву годину. Мужјак је пажљив чувар своје породице и дословно ником не дозвољава да приђе женки са лабудићима.

Посебно је интересантно како се пар препознаје у мноштву. Наиме, он разликује своју изабраницу од других дуговратих лепотица, веровали или не, по кљуну и очима, условно речено, по лицу. Понекад се догоди да лабудицу, док загњурена тражи водене биљке, нападне њен мужјак мислећи да је неко ушао на његову територију. Али када она изрони, и погледа га, он почиње да се извињава издижући тело.

Р.М.