Музика из дрвене кутије
Трагање за кутијом која свира. – Дугосвирајућа плоча била је право чудо
Прва песма која се зачула из необичне дрвене кутије, касније назване грамофон, била је „Мери је имала јагње”, 1877. године. Међутим, трагање за „кутијом која свира”, односно уређајем који је у стању да репродукује звук и да испуни просторију пријатном мелодијом није било нимало једноставно. Људи су деценијама, па и вековима безуспешно покушавали да направе „апарат” који би им омогућио ову врсту уживања.
Томас Едисон је први почео да снима поруке написане Морзеовом азбуком на траци од воштаног папира, а затим је покушавао да их емитује великом брзином.
Едисон је пошао од претпоставке да мембрана микрофона која је повезана са иглом може да уреже шару коју би друга игла повезана са слушалицом могла да репродукује. Направио је уређај заснован на том принципу и када је викнуо „хало”, из ове направе стигао је једва чујан одговор „хало”.
После вишегодишњег истраживачког рада Томас Едисон је дошао на идеју да пројектује „фонограф” – претечу грамофона. Према његовом пројекту, овај уређај је израдио механичар Крузи.
Од 1877. године, када се зачула прва песма из грамофона, многобројни истраживачи су радили на усавршавању уређаја за репродуковање звука.
Пре више од пола века у Њујорку се појавила прва лонг-плеј плоча која је за многобројне Американце у то време представљала право чудо. Ову чудну црну, округлу направу измислили су запослени у компанији „Колумбија рекордс” и врло брзо дугосвирајуће плоче постале су прави хит.
Дуго времена пре тога проналазачи су настојали помоћу разних изума да продуже трајање музике на плочи, али им то никако није успевало. И истраживачи „Колумбија рекордса” на челу са др Питером Голдмарком радили су на свом проналаску годинама док нису дошли до правог резултата. Они су још 1944. године стварали различите проналаске којима је требало да се продужи трајање музике, односно да се створи место за више песама на једној плочи. После скоро четири године напорног рада и безуспешног покушавања, успели су да створе плочу од несаломиве пластике, која се окретала знато спорије у односу на већ постојећу малу плочу. Повећан је и број канала на новом изуму, па је време репродуковања уместо дотадашњих пет минута на новој плочи износило 20 минута. Плоча је направљена, али је настао нови проблем – недостајао је уређај помоћу кога би се пренео звук са ове плоче.
Тада је почела трка међу конкурентима који су на све начине покушавали да први направе уређај којим ће се репродуковати звук са нове плоче. Фирма „Ер-це-а” је половином прошлог века успела да пронађе нову врсту плоче, са 45 обртаја у минуту и тиме је направила праву пометњу у производњи плоча. У игру се укључила и британска компанија „Дека” која је већ 1959. године почела да израђује лонг-плеј плоче за америчко тржиште. Тек после неколико година, ове плоче су почеле да се користе и у Енглеској.
Дугосвирајућа плоча је врло брзо освојила Америку и потпуно бацила у сенку дотадашњи хит – малу плочу на 78 обртаја у минуту.
Р. М.
