Кревет за лењивце

Бројни комади авангардног намештаја који се данас приписују искључиво идејама великог Ле Корбизијеа дело су његове сарадње са талентованим сарадницима, у првом реду са тада младом и амбициозном Шарлот Перијан. Међу њима је свакако најпознатији „дневни кревет” популарно назван „лејзи бед” (лењи кревет) из 1928. године. У тада готово искључиво мушком свету архитектуре а нарочито дизајна, једна жена се усудила да умеша своје прсте у обликовање предмета од челика и коже са таквом рафинираношћу, да је и сам велики мајстор био фасциниран.

Лежај представља најчистију експресију модерне естетике тога времена, у којој доминирају једноставност и функција. Постоље у профилу подсећа на форме крила авиона, а намештај, сам по себи, проглашен је за икону „машинске ере”. „Лењи кревет” има све што треба да задовољи ленствовање: удобан наслон за главу, боље рећи ослонац за део вратне кичме, затим савршену потпору за леђа и коначно узножје које омогућава да се ноге од бедара до врха стопала нађу у релакс-позицији која ослобађа од стреса и омогућава најлепши могући предах током дана. Млада Шарлот је, заваљена на овом комаду намештаја, дозволила трећем учеснику у овој игри дизајна да је фотографише и тако овековечи њену улогу у овој дизајнерској авантури. Био је то Пјер Жарне, рођак Ле Корбизијеа и сарадник на пројекту.

Једни су склони да сву славу око овог легендарног намештаја припишу Ле Корбизијеу, међутим, ја сам сигурна да је најзаслужнија Шарлот, једноставно зато што њена радна биографија то доказује. Намештај је прво производила фирма „Тонет”, затим једна шведска компанија, да би је данас у модификованом издању производила и на светско тржиште лансирала „Касина”.

Шарлот Перијан (1903-1999)

Студирала је дизајн ентеријера на Факултету декоративних уметности где је дипломирала 1926. године. Увелико инфицирана идејама Модерне, са 18 година и хрпом скицираних идеја храбро је стала испред великог Ле Корбизијеа и понудила му сарадњу, на шта је он, преко наочара са дебелим стаклима, девојку одмерио и рекао: „Ви сте залутали, ми не веземо јастучнице!” Ипак, била је упорна и постала је део тима у његовом легендарном париском атељеу у Улици Севр бр. 35. Живот је удисала пуним плућима, креативност трошила немилице, стално разапета између традиционалног и модерног, интуитивног и рационалног, између Истока, који је обожавала, и Запада, без кога није могла. Обожавала је бицикле, аутомобиле, авионе... и користила нове материјале за свој авангардни намештај од хрома, челика, коже, стакла, гуме. Трагала је за новом лирском лепотом заснованом на законима математике. Када је 1937. године напустила атеље Ле Корбизијеа, рекла је: „Твој је атеље попут манастира, али ја не умем и нећу – да клечим!” У младости читала је енглеску литературу, гледала Коктоове филмове, обожавала музику Луја Армстронга, играла чарлстон, носила кратку фризуру. Године 1940. постала је саветник и дизајнер у Одељењу декоративних уметности у Јапану – при Министарству за културу. По повратку у Европу, после смрти Ле Корбизијеа, у оквиру фондације која носи његово име, водила је бригу о намештају који су заједно радили и који је у међувремену постао статусни симбол. Написала је књигу – аутобиографију, под називом „Креативни живот”. Говорила је: „Модерност је став а не стил”.

Арх. Радмила Милосављевић,
www.dopisna-skola-ambijent.rs