Колапс у сателитском саобраћају
Свака орбитална летелица морала би да буде у потпуности контролисана са Земље како се не би обрушила на њу
После Русије, која је 1957. послала први сателит у свемир, многе државе следиле су њен пример са хиљадама сличних сателита који се окрећу око Земље. Сателит је послао и Бангладеш. Међутим, колика год била корист од сателита, велика штета настаје када они престану са радом и наставе да лебде као свемирско ђубре, које представља потенцијалну опасност по људе на Земљи.
Компаније, и земље, утркују се која ће пре, и више сателита да пошаље у свемир. Проблем је у томе што је радни век тих сателита кратак и што брзо падну натраг на Земљу.
Нови произвођачи имају за циљ да направе што јефтиније сателите и уштеде новац, што директно утиче на њихов квалитет. Уколико нису правилно дизајнирани, сателити губе на функционалности. То доводи до значајног повећања остатака сателита који падају на Земљу.
Мањи сателит из групе сателита Иридијумске констелације 2009. године претрпео је удар старог руског сателита, који се после престанка употребе неконтролисано кретао око Земље. Срећа у несрећи је што сателити овог ранга могу сами да се поправљају док већина осталих то не може.
Сваким сударом сателита ствара се на хиљаде брзо орбитирајућих крхотина које настављају да се крећу око Земље.
Стручњаци из САД кажу да само заједничким напором приватног сектора и Владе САД може да се реши овај горући проблем. Америчка сателитска индустрија мора да буде главни фактор у проналажењу решења.
Треба нагласити да САД одређују темпо глобалној индустрији која је имала 260 милијарди долара прихода у 2016. години и која је потпора за више од 200.000 америчких радних места.
После престанка употребе, они би се неконтролисано кретали у орбити Земље и представљали опасност по друге сателите. Сваким новим сударом стварали би више свемирских крхотина.
Проблем може да се реши и одређивањем ко тачно може да шаље сателит у свемир.
Тиме би се спречило да фирме, које упркос лошим резултатима, и даље лансирају сателите. Увођењем нових закона спречило би се слање сателита пре темељно обављених припрема и тестова, а компаније треба да сносе и законску одговорност.
Проблем великим делом може да буде решен и увођењем правила да сваки сателит, који лебди изнад одређене висине, мора да буде у потпуности контролисан са Земље, чиме би се окончала употреба пасивних сателита (њихово кретање не може да се контролише и већ зависе од силе Земљине теже, радијације у свемиру и временских прилика). Законом би морало да се уреди да сателити не могу једни другима да секу путању и да морају да држе одређено растојање, као и да на крају радног века могу безбедно да се спусте на Земљу.
Једино на тај начин може да се спречи стварање свемирског ђубрета, крхотина и хаварија на сателитима, који прекидом комуникације доводе до вишемилионских штета на Земљи.
