На месецу је било само 12 људи
Током више свемирских мисија одважни свемирски пилоти ходали су површином Земљиног сателита, прикупљали узорке стена и постављали мерне инструменте
После лансирања „Спутњика”, првог руског сателита који је 4. октобра 1957. први пут облетео планету Земљу, почела је „свемирска” трка између Русије и САД. Обе земље улагале су велика новчана средства у развој космичке технологије. У нади да ће претећи Русе, САД су 1969. послале прву астронаутску мисију на Месец. Широм света познату реченицу да је „ово мали корак за човека, али велики за човечанство” изрекао је Нил Армстронг, када је у име човечанства први пут згазио на површину Земљиног сателита и означио успешном мисију „Аполa 11”. Са њим је летео и његов колега астронаут Едвин Олдрин. Годинама после овог историјског догађаја, широм света су у кафанским кулоарима, а данас преко интернета, распредане приче о томе да САД, у ствари, нису биле на Месецу, већ да је све то била добро изрежирана прича која је снимљена у неком од холивудских филмских студија. Главни аргумент поборника теорије завере, којих и дан-данас има много, јесте да техника у том времену није била довољно развијена да би могла да обави толико компликовану мисију. Други и најчешћи аргумент који се често може чути међу теоретичарима завере јесте: „Ако су стварно били на Месецу, зашто нису опет отишли”. То нам је био главни повод да подсетимо да је током година НАСА организовала више успешних мисија лета на Месец. Чак 12 астронаута походило је његову површину. За то време прикупљено је доста узорака који су донети на Земљу због даљих научних истраживања састава површине Месеца.
Месечев модул „Апола 11“ на површини Месеца (Фото НАСА)
Мисија, названа „Аполо 11”, спроведена је 21. јула 1969. Астронаути Нил Армстронг и Едвин Олдрин успешно су се спустили и закорачили на површину Месеца. Слетање је било толико тешко и опасно да је у једном тренутку Армстронг морао ручно да управља лунарним модулом како би успешно слетели. На површини Месеца провели су тачно 21 сат, 36 минута и 21 секунду, док су у шетњи Месечевом површином провели два сата, 31 минут и 40 секунди. За то време скупили су узорке стена и поставили инструменте којима се мери удаљеност Земље од Месеца, који се и данас користе.
Исте године 14. новембра организована је мисија „Аполо 12” у којој су астронаути Пит Конрад и Алан Бин уз велике муке због техничких проблема успели да се спусте на Месец. Тамо су провели два дана.
Следећа мисија „Аполо 13” почела је 11. априла 1970, али је отказана јер је експлодирао резервоар са кисеоником свега два дана после лансирања. Посада није могла да слети на Месец и вратила се на Земљу.
Месечев модул „Апола 12“ на површини Месеца (Фото НАСА)
Следећа два астронаута, у мисији „Аполо 14”, били су Ален Шепард и Едгар Мичел. Полетели су 31. јануара 1971. и слетели на Месец 5. фебруара. На Месецу су спровели низ сеизмичких експеримената, док су за превоз опреме и узорака користили модуларни транспортер.
Следећа мисија названа „Аполо 15”, такође је била успешна. Дејвид Скот и Џејмс Ирвин слетели су на Месец 31. јула 1971. На Месецу су провели три дана, од тога чак осамнаест и по сати ван летелице. У овој мисији на Месец је пренето прво возило којим су могли много даље да возе него са модуларним транспортером. Прикупили су 77 килограма узорака.
Џон Јанг и Чарлс Дјук били су чланови мисије „Аполо 16”. Приликом приближавања лунарној орбити разматрали су да прекину мисију због проблема са главним мотором. Ипак, успели су да слете на Месец, где су провели три дана, од 21. до 23. априла 1972. Специјалним возилом, лунарним ровером, прешли су чак 26,7 километара по Месечевој површини.
Последњи људи који су ходали по Месецу били су Јуџин Цернан и Харисон Шмит. Они су током мисије „Аполо 17” слетели на Месец 11. децембра 1972. Током тродневне мисије, три пута су ходали површином Месеца, прикупили још узорака стена и поставили мерне инструменте. После мисије „Аполо 17” НАСА је престала да шаље астронауте на Месец.
