08.04.2026 у 13:25
Нова биографија Николе Тесле историчара Бранислава Станковића „Тесла, Србин сам”, у издању новосадског „Прометеја”, прати живот нашег научника од рођења у српској свештеничкој породици у Смиљану, у Лици, преко школовања у Грацу и Прагу, живота и рада у Будимпешти, Паризу и Стразбуру, до селидбе у Њујорк, сарадње са Едисоном и разлаза са њим, различитих открића и експеримената с наизменичним струјама високих фреквенција, његове подршке Србији током Великог рата, његовог односа према Пупину…, све до његове смрти. Фокус ове Теслине биографије јесте националност нашег великог научника, његово порекло из српске свештеничке православне породице. Због чега вам је, као историчару, било важно да укажете на чињенице о Теслином српству? Доказивање тога да је Тесла
04.03.2026 у 16:00
Нема тога што човек неће учинити како би избегао душевну или телесну бол, док све удобности којима је окружен само прикривају нужност, јер „ништа није извесније од права које бол полаже на живот”. „Реци ми како прихваташ бол, па ћу ти рећи ко си”, писао је Ернст Јингер (1895–1998) у краткој социолошкој студији „О болу” (1934) из међуратног времена „екстремног пацифизма и гомилања наоружања”, коју је недавно објавио „Градац”, а која садржи идеје овог мислиоца развијане и у његовим „Дневницима”, у „Ратнику”, „Раднику”... Као војник старог кова, говорио је: „Увек сам осећао извесну привлачност према тешким ситуацијама или ономе што понекад називам ’изгубљеним положајем’. Када сте окружени људском глупошћу, шта вам друго преостаје?” Јингер је био визионар који је, поред осталог, предвидео и
24.12.2025 у 22:00
Класична је ситуација где пацијент долази у ординацију, седа или леже на удобан отоман, а психотерапеут започиње сеансу реченицом: „Кажите ми нешто о вашем детињству”. Сасвим је различита врста приступа пацијенту, или клијенту, психодрамска терапија, где личност свесно постаје део групе, пристајући да сценски одигра ситуације из свог живота, како би се са њима на нов начин суочила и коначно их разрешила. У оваквој терапији, пацијент или клијент, постаје део креативног процеса освешћења нових вредности у себи и другима. О оваквим ситуацијама пише др Владимир Милошевић, психијатар, психотерапеут, супервизор и едукатор, један од утемељивача психодраме на простору бивше Југославије, у књизи „Депресија и креативност” (у издању „Службеног гласника”). Др Владимир Милошевић начелник је Центра за м
05.11.2025 у 16:30
Да се Едгар Алан По неким чудом нашао у нашем времену, вероватно би се осећао као свој на своме због тога што је ионако био превише напредан за свој 19. век као један зачетника детективске приче (које су биле узор за потоње ликове Шерлока Холмса и Херкула Поароа) и приповедака у жанру научне фантастике, због чега је сматран претходником Жила Верна и Х. Џ. Велса. Његова проза „тајанства и страве” припадала би савременом и распрострањеном жанру хорора, који се, поред поменуте научне фантастике и крими жанра, одавно сматра мејнстримом. Романтичарски мотиви његове прозе, као што су готски замкови, тајанствене направе, атмосфера гробља, мешање сна и јаве, породична проклетства и жене уклете лепоте, подсвест која човеку диктира перверзну приврженост злу ради самог зла, опстају у жанру хорора до
30.07.2025 у 21:30
Једно биће нам недостаје и све је опустело... Многи од нас осетили су ужас ове празнине. Међутим, познати и награђивани хрватски новинар Драго Хедл храбро корача ка самом језгру ове провалије, описујући у документаристичком делу „Матија” (код нас га је објавила новосадска Академска књига) највећу бол коју човек може да доживи – губитак сина који је био успешни научник у Америци, на Универзитету Јејл, и који је одлучио да себи одузме живот. Матија је донео ту одлуку, написао је писма мајци и оцу, узео смртоносну дозу натријум-азида. Драго Хедл читаоца води кроз пакао америчке бирократије, која забрањује родитељима да преузму синовљево тело због отровне супстанце похрањене у њему, али очај ублажује сећањима на Матијино детињство, његове таленте за музику и науку, његову благу природу, на бли
25.05.2025 у 18:30
Приликом своје претходне посете Београду, пре седам година, светски познати норвешки писац Ју Несбе, свестрани култни аутор криминалистичког жанра, економиста и музичар, пре сусрета са читаоцима и новинарима отишао је на тренинг слободног пењања. Сада је дошао на први Трилерфест, који је одржан у Дому омладине од 16. до 18. маја и за три дана окупио три хиљаде посетилаца (само је на вечери Јуа Несбеа било хиљаду и по људи). Дошао је да, између осталог, представи свој нови роман „Минесота” у издању Лагуне и у преводу Игора Солунца. Несбеов култни детектив Хари Хуле, главни лик тринаест романескних наставака, сада се сели и на екран, постајући јунак у „Нетфликсовом” серијалу, а у „Минесоти”, првом Несбеовом америчком роману, замењује га нови детектив Боб Оз, Норвежанин пореклом, изгледом и д
08.04.2025 у 17:45
Прва асоцијација на уметничке слике Воје Станића (1924–2024) јесте представа о човеку, али оном који изгледа, додуше, као да је изашао из анимираног филма, скоро карикатуралан у сталној жудњи да нешто ради, негде иде, чак и пузећи, као у некаквом модерном, ишчашеном бројгеловском или очуђеном магритовском свету. Слика као да је заустављени кадар великог метежа, покретне траке људских тлапњи, обичног које не може бити необичније... „А само профани човјек зна да је живот светиња”, како је говорио Бела Хамваш. Повод за ово сећање на Воју Станића ново је издање његове књиге „У доколици”, коју је објавио Градац. Већ при насумичном отварању, указују се његова запажања о уметности и животу, па и он сам као жива слика док у морнарској мајици умрљаној сликарском бојом и насумично пробушеној због
