Šiljo, Labro, Bakin, Mudrov, Migo, Bokan, Rita, Đoko, Kidro, Prćo, Oficir, Pilot su nadimci a Lisica, Švraka, Keser, Tesla, Sember, Zec, Lepir, Ždral, Mataruga, Ugren, Pecija, Sova su prezimena u Bajincima, selu na ušću Vrbasa u Savu.
To je mesto među rodama i vodama, s nepreglednim utvajima, gde pasu stada ovaca, krava, gde jure konji, lete ptice...
Tako je od davnina. Zato i nije čudno što su i prezimena ovdašnjih meštana nastala po pticama i životinjama. Naravno, ima i drugih, takođe neobičnih prezimena kao što su Barašin, Radomir, Crnobrnja, Karan, Karakaš, Erceg...
Priče iz prošlosti, ali i sadašnjosti
Duhoviti Bajinčani često, naročito u jesen i zimu, u vreme slavlja i drugih okupljanja, kada nema posla na njivama i u poljima, prepričavaju anegdotu iz Suda za prekršaje u Srpcu, gde su dospeli posle svađe u kafani „Treće poluvreme”, na stadionu „Mala Greda”. Na pitanje sudije, kako je do incidenta došlo, svedok je objasnio a Miloš Milinčić, profesor srpskog jezika i književnosti u knjigu napisao:
„Šigin je nešto uvredljivo opsovao Migi. U to se umešao Rita. Njih trojicu, pokušao je umiriti Mudrov, ali je Bokan zakomplikovao situaciju. Usledila je svađa, psovali su se međusobno dok Labro nije sve njih isterao vani, pa neka te tuku na utvaju.”
Bajinčani su se, piše Milinčić, od nastanka sela, kada su ovde pre nekoliko vekova doselile brojne porodice iz takozvane visoke Krajine – a to su Drvar, Grahovo, Bosanski Petrovac, Glamoč – oslovljavali međusobno sa Bajo, što je skraćenica za brata.
– Tako je selo dobilo ime, od Bajo postali su Bajinci. Nastanili su se na bajiru ili uzvišenju, da bi izbegli česte poplave, te su se u pojedinim zaseocima nazivali i Bajirčani – ispričao nam je profesor Milinčić, hroničar sela, pisac više knjiga o Bajincima.
Njegov predak Vaso Milinčić, stigao je u Bajince na lađi, Savom, uzvodno iz Železnika kod Beograda, odakle je, posle sukoba s Turcima morao da beži.
O ratobornim Bajinčanima postoji i zapis iz 1920. godine, kada su se, na seoskom zboru, u susednom Razboju sukobili Jovo Bosančić iz Gornjana i Luka Erceg iz Donjana.
„Njih dvojica, naoružani, sreli su se kod crkve u Razboju, ni sekundu ne oklevajući. Zapucali su pištoljima, na očigled mnoštva sveta. Pali su, obojica, gotovo u istom času, jedan pored drugoga. Tako ih je smrt izmirila.”
Posle ovog tragičnog događaja Bajinčani su počeli život i svet oko sebe posmatrati na sasvim drugačiji način. Gradili su svoje selo, borili se da unaprede život, školuju se ali i zbijaju šale na svoj račun, bez ljutnje i zamerke.
Đoko Kojadinović, Migo Lepir, Vlado Vujnić, Jovo Karakaš, Milan Karakaš postali su nadaleko poznati po duhovitim dosetkama. Tako je petao Đoke Kojadinovića svakodnevno odlazio među jato kokoški rođaka Ljubomira Kojadinovića. I činio štetu. Kad je dojadilo Ljubomiru da petao jede hranu i rasteruje mu piliće, obratio se Đoki sa zahtevom da zatvori svoga petla. Na to mu je ovaj šeretski odgovorio:
„Što se nerviraš, i tvoja kokoška mesec dana nosi jaja u mojoj štali, te ja ne pravim problem nego ćutim”.
Sport, a ponajviše fudbal, Bajinčanima je u genima. Svaki naš sagovornik imao je fudbalsku životnu epizodu.
Najbolji među njima, saglasni su naši predusretljivi sagovornici, jesu Vasan Dragojević, nekada igrač „Kozare” iz Gradiške i Tomislav Radomir, bivši igrač srbačke „Sloge” i najbolji strelac u istoriji FK Bajinci. Za ovom dvojicom ne zaostaju ni Luka Mitraković, poznat i kao uzgajivač trkaćih konja, te Željko Sekulić i Joco Rakić...
Dr Dragan Radomir priča da je utvaj omiljeno mesto Bajinčana. „Svi smo mi tu čuvali stoku, igrali se, trčali beskrajnim prostranstvom pored dve velike reke, Save i Vrbasa. Tu smo zavoleli selo. Zato mu se vraćamo jer nigde takvog prostranstva i takve lepote nema, kao u Bajincima”.
Odavde potiče mnogo lekara, inženjera, profesora, muzičara, umetnika... Među uglednim Bajinčanima koji su završili visoke škole su dr Boško Radomir, menadžer godine u Srbiji, Đurađ Mitraković, visoki oficiri Ostoja Barašin i Petar Krčmar, tv voditelj švedske nacionalne televizije Jovan Radomir, pilot Branislav Ećimović...
„U Bajincima je mnogo velikih i lepih kuća, ali, nažalost, praznih. Izgradili su ih Bajinčani koji rade u inostranstvu, da bi imali gde da se vrate, posle penzionisanja”, priča dr Dragan Radomir pominjući kolegu, čuvenog anesteziologa Boška Radomira koji se u zavičaj vratio iz Beograda. Povratnici, zajedno sa ostalim Bajinčanima, čuvaju i stare poljoprivredne alatke, kućanske predmete, drvena kola, točkove, plugove pa čak i đeram.
Među seoskim znamenitostima je crkva Lazarica izgrađena 1878. godine, u spomen kosovskim junacima. Obnovljena je 1930. a osvećena tek 1962. godine. Kod ove crkvice narod se okuplja na Vidovdan, 28. juna, na dan seoske krsne slave.
Škola s dva učenika
U Bajincima je malo dece, tek dva učenika u seoskoj školi, Stefan Mitraković i Aleksandra Tomić koje na časove dočekuje i ispraća učiteljica Željka Sorajlić. Škola je nekada imala stotinak đaka, a sada je najmanja u Republici Srpskoj. Bivši učenici Goran i Aleksandar Dumonjić, koje smo sreli na traktoru kako voze ogrevno drvo, kažu da bi dece i đaka bilo više u selu, kada bi se mladi ženili i udavali, ne čekajući starost u samoći. Ovako, broj stanovnika se stalno smanjuje. Sada ih ima 690 u 222 kuće. Više je sahrana nego svadbi, zbog čega su Bajinčani zabrinuti, ali veruju da će ipak situacija promeniti, a selo oživeti, kao nekada.
Trava kakve nema nigde
Bajinačani su uspešni fudbaleri zato što igraju na travi s utvaja, koja se po kvalitetu na daleko pročula u bivšoj Jugoslaviji. Bajinačku travu preneli su na svoje stadione najpoznatiji klubovi među kojima su Vojvodina, „Kozara” iz Gradiške, „Sloga” iz Srpca...
Zasluge za kvalitet trave imaju bajinačke krave, svinje, ovce i konji, koji na prirodan način travu čine gustom i postojanom.
„Našom travom ukrašena su i najlepša dvorišta u okolini. Zato bismo mi, stočari, trebali imati državnu subvenciju,” primećuje Veljko Mitraković, moler u penziji a sada vlasnik stada od 80 ovaca.
