U sezoni koncerata sve češće se govori o samim nastupima, ali i kompletnom utisku koji korespondira između publike i scene. Nemanja Stanojević jedan je od potpisnika i realizatora koncerta koji je nedavno ostavio snažan utisak na publiku.
U pitanju je koncert Mirze Selimovića za koji je Stanojević radio režiju.
Šta, iz vašeg ugla, čini dobru scenografiju u koncertnoj formi?
U koncertnom jeziku scenografija je mnogo više od vizuelne pratnje — ona je dramaturgija prostora. Dobra scenografija mora da uspostavi atmosferu, vizuelni ritam i emotivnu logiku večeri. Ona ne sme da se nameće, ali mora da bude prisutna; ne sme da bude dekoracija, već struktura u kojoj se muzika odvija. Kada se slika ne posmatra kao ilustracija, već kao prostor značenja, koncert prestaje da bude niz pesama i postaje scenski događaj.
Koliko scenografija utiče na komunikaciju između izvođača i publike?
U savremenoj estetici izvođenja, vizuelno je postalo jednako važno kao muzičko. Scenografija je prvi impuls koji publiku uvodi u tonalitet večeri. Za izvođača, dobro režiran prostor je podrška, ne teret: on daje ritam sceni, čini da interpretacija bude sigurnija, jasnija i emocionalno čistija. Publika intuitivno oseća kada postoji ta precizna veza između glasa, svetla i prostora — tada nastaje emotivna komunikacija koja prevazilazi čisto muzičko iskustvo.
Na čemu se zasnivao vaš režijski pristup ovom koncertu, i zašto baš Mirza takav koncept može da ponese?
Koncert sam gradio kao niz vizuelnih svetova koji se smenjuju u duhu baroknog teatra i njegove mehanike transformacija. Svaki blok imao je svoju ikonografiju: solarno otvaranje, akvarelni brod, neonske prostore, dekor inspirisan francuskim srednjevekovnim tapiserijama ali uz dodate primese bosanske tradicije, luna-park, kosmos i noćno nebo sa romantičnim mesecom..
Ali ovakav pristup nije moguć sa svakim izvođačem?
Mirzin vokal ima izuzetnu čistoću, lirsku širinu i emocionalnu suptilnost. On ne peva „žanr”, već emociju — a to je ključni razlog zašto može da ponese scenski koncept koji ima dramaturgiju, prelaze, atmosferu i narativni luk. Mirzin glas je tih, precizan i dubok — i upravo takvom glasu odgovara vizuelni prostor koji nije bučan, već poetski artikulisan.
Vaša ideja je bila bazitrana na teškom korišćenju LED ekrana. Zašto?
LED ekran nije zamena za scenografiju — on je instrument, kao svetlo ili muzika. Njegova prava funkcija je da stvori pokretni, respiratorni prostor koji se menja u ritmu muzike. Problem nastaje kada ekran postane „ukras” ili kada preuzme pažnju umesto da je usmeri. Kada se koristi promišljeno, LED ekran nije digitalna tapeta već scenski medijum: on može da sugeriše atmosferu, da otvori novu dimenziju prostora ili da naglasi emociju koju izvođač prenosi. Upravo zato je ključno da vizuali budu originalno rađeni — samo tako ekran dobija umetničku funkciju.
