Od Manasije do podzemnog sveta

Postoje mesta u Srbiji koja ne obilazite već im se vraćate. Despotovac je jedno od njih. Smešten u Pomoravskom okrugu, između šumovitih obronaka i krečnjačkih masiva, ovaj kraj deluje kao da je nastao u vremenu kada su se istorija i legenda ispisivale istim perom.

Ime nosi po despotu Stefanu Lazareviću – vitezu Reda zmaja, pesniku i vladaru. U njegovo vreme, početkom 15. veka, nastaje jedan od najmonumentalnijih spomenika tog doba.

Čuvar znanja

Na nekoliko kilometara od varoši uzdiže se Manasija – manastir i utvrđenje podignuto u isto vreme između 1407. i 1418. godine. Okružena masivnim zidinama i sa čak 11 kula visokih od 22 do 24 metra, Manasija više liči na srednjovekovni grad nego na duhovno središte. Njeno utvrđenje čuvalo je ne samo monahe već i rukopise i znanje od osmanskih osvajanja.

U Manasiji je radila čuvena Resavska škola – jedan od najznačajnijih prepisivačkih i književnih centara u ovom delu Evrope. O tome svedoče ostaci trpezarije, u kojoj su monasi prevodili, pisali i prepisivali knjige. Sluteći nadolazeća osvajanja, despot je rukopise slao u druge manastire i crkve, čime je doprineo očuvanju pravoslavne vere.

U crkvi Svete Trojice pogled se zadržava na freskama izuzetne vrednosti. Iako sačuvane tek delimično, one svedoče o visokom dometu srpskog srednjovekovnog slikarstva. Scene iz života Hrista, likovi svetih ratnika i povorka svetih otaca, među kojima je i Sveti Sava, daju ovom prostoru posebnu duhovnu dubinu. Sačuvan je i originalni mozaički pod od raznobojnog kamena.

Ono što ovom mestu daje posebnu mistiku je pitanje koje ni do danas nije do kraja razrešeno – gde počiva despot Stefan?

Dok jedni veruju da je sahranjen upravo ovde, drugi njegov grob traže u manastiru Koporin.

– Iako su postojale dugogodišnje nedoumice i istraživanja, uključujući pronalazak posmrtnih ostataka u manastiru Koporin, antropološke i DNK analize su potvrdile da se mošti Stefana Lazarevića nalaze u Manasiji (Resava) – insistira Nemanja, ovdašnji vodič od koga smo saznali da je manastir bio ženski do 2022. godine, sada je muški, imamo četiri monaha.

Na zidine manastira Manasija se može popeti. Ulaznica je 300 dinara po osobi, uz pratnju vodiča i traje oko 20 minuta.

Nedaleko odavde, priroda menja ton. Područje Lisine deluje kao scenografija za film.

Veliko vrelo, u podnožju planine Beljanice, izbija iz stenja. Voda je toliko bistra da deluje kao da nema dubinu. Vredelo je pružiti korak lepo uređenom stazom, preko mostića.

Trista metara niže, staza vodi ka jednom od najlepših prizora ovog kraja. Veliki Buk, poznat i kao Lisinski vodopad, obrušava se s visine od oko 25 metara. Zvuk padajuće vode ispunjava prostor, a sitne kapi u vazduhu donose svežinu.

Iako se Veliki buk često navodi kao najveći vodopad u Srbiji, njegova vrednost nije u brojkama, već u utisku koji ostavlja.

Poljubac tek za hiljadu godina

U Resavskoj pećini, udaljenoj dvadesetak kilometara od Despotovca, putovanje dobija novu dimenziju. Smeštena u krečnjačkom brdu Babina glava, ona je jedna od najuređenijih pećina u Srbiji.

Ulazak u pećinu je kao prelaz u drugi svet. Temperatura je stalna, svetlost prigušena. Stalaktiti i stalagmiti, stvarani kap po kap milionima godina, formiraju prizore nalik dvoranama i katedralama. Posebnu pažnju privlači priča o „poljupcu” – dva kamena oblika koji se približavaju već vekovima. Prema proračunima, nedostaje im tek nekoliko milimetara, ali će se susresti tek za oko hiljadu godina. Taj spor proces rasta podseća da vreme ovde ima drugačiji ritam.

Pećina je duga četiri i po kilometra, od čega je za posetioce uređeno oko 800 metara.

U središnjem delu je centralni stub visok oko 20 metara i širok 12 metara. Najlepši među stubovima je visok 12 metara, nazvan Kip majke sa detetom. Ovaj stalagmit je zaštitni znak Resavske pećine.

Navigaciju slušaj, a čoveka pitaj

Iz Beograda se s auto-puta (prema Nišu) isključujete posle nekih 100 kilometara (na 12 km od Velike Plane), kod mesta Markovac, a prema Svilajncu. Nadalje do Despotovca pratite putokaze, ali za svaki slučaj i pitajte da ne bi došlo do pogrešnog skretanja. Da, nama se to desilo, slušali smo navigaciju. ANTRFILE

Dvorane Resavske pećine

Za posetioce Resavske pećine, uz pratnju vodiča, uređena je donja i gornja galerija. Na samom ulazu, u gornjem nivou je dvorana kolonada. Ime je dobila po stalaktitima i stalagmitima koji su srasli formirajući pećinske stubove. Ostajemo bez daha pred bogatstvom kristalnih formi, ali stajanja nema, već smo u sledećoj dvorani košnica, nazvanoj po stalaktitima nalik na stare košnice pletare. Pred nama je suvi kanjon, bez nakita. Treća dvorana pećine dobila je poetičan naziv „predvorje istine”. U njoj je nađen alat i ognjište pračoveka (kamena sekira, vrhovi koplja...). Kraćim tunelom, koji je naknadno probijen, stazom pored okamenjenih vodopada, ulazi se u nakitom najbogatiju kristalnu dvoranu u kojoj se mogu videti slonovo stopalo, obešeno jagnje... Spiralnim stepeništem se spuštamo 80 metara u utrobu zemlje. Do koncertne ili kako je još nazivaju, centralne ili dvorane kipova. Ime je dobila zbog akustičnosti.

Gastronomski raj

Posle susreta s prošlošću, put vodi ka nečemu podjednako važnom – gastronomiji. U selo Strmosten na ulazu u kompleks „Vodenica Lug” pred nas je izašao Nikolaj, unuk Svetozara Milutinovića Toze koji je uz pomoć ostalih članova porodice pretvorio ovo mesto u prijatan kutak za odmor i uživanje. Vodenica nije stara, Tozinih je ruku delo. Započeo je da gradi Lug 1992. godine sa suprugom Verom.

Tu je i viseći most. Prelazimo ga ushićeni poput dece. Doček nije formalan već domaćinski s pogačom i solju. Rakija, ona koja „otvara dušu”, ali i sok od koprive – osvežavajući.

Gibanica, topla i mirisna, stiže prva, zajedno s tek ispečenim pogačicama i projom.