Evo zašto je Ti-reks imao male ruke
Naučnici su možda konačno rešili misteriju sićušnih ruku Tiranosaurusa Reksa, koje su oduvek bile jedna od najzagonetnijih karakteristika ovog moćnog dinosaurusa mesoždera i izvor šala i vekovnih debata o njihovoj nameni.
Duge jedva metar, ruke Ti-reksa bile su manje od trećine dužine njegovih nogu i izgledale su nesrazmerno na telu koje je moglo da dostigne i do 12 metara.
Tokom godina pojavile su se brojne teorije, od ideje da su korišćene za držanje plena ili zavođenje partnera, do ideje da su se smanjivale kako bi izbegle povrede tokom grupnog hranjenja.
Nova studija, međutim, sugeriše da su male ruke bile evolutivni kompromis zbog rasta najvažnijeg oružja predatora - njegove lobanje, prenosi CNN. Studija objavljena 20. maja u časopisu Proceedings of the Royal Society B, zasniva se na analizi 85 vrsta dinosaurusa i zaključuje da su se prednji udovi smanjivali kako bi se resursi preusmerili na razvoj jače i veće lobanje.
„Ako ste dinosaurus sa veoma jakom lobanjom, veoma je verovatno da ćete imati male prednje udove”, rekao je Čarli Rodžer Šerer, glavni autor studije i doktorski kandidat na Univerzitetskom koledžu u Londonu.
„Nije bitno koliko ste veliki, možete težiti od jedne do deset tona. Ako imate jaku lobanju, imaćete relativno male ruke”, ističe on.
Šerer objašnjava da evolucija teži da da prioritet jednoj osobini u odnosu na drugu.
„Evolucija ne voli da vam da sve odjednom. Ako želite da se fokusirate na korišćenje glave za hvatanje velikog plena, ne želite da ulažete previše truda u održavanje dugih ruku i kandži, jer vam verovatno neće biti potrebne. Evolucija govori: 'Više nam ne trebaju ruke, pa hajde da ih smanjimo i uložimo više energije u jaku lobanju da nam služi kao glavno oružje'”, objašnjava.
Primarno oružje
Dok su prethodna istraživanja sugerisala vezu između smanjene veličine ruku i povećane veličine lobanje, ovo je prva studija koja statistički potvrđuje ovaj trend kod pet različitih grupa dinosaurusa.
Da bi došli do svojih zaključaka, istraživači su izmerili kosti prednjih udova i lobanje 85 vrsta dinosaurusa, koristeći fosile i podatke iz postojeće literature. Razvili su, takođe, novu metodu za kvantifikaciju čvrstoće lobanje, uzimajući u obzir faktore kao što su ukupna veličina, način na koji su kosti bile spojene i sila ugriza.
Na osnovu toga su rangirali svaku lobanju, a Ti-reks je, kako se i očekivalo, dobio najviši rezultat. Odmah za njim je sledio Tiranotitan, još jedan džinovski mesožder koji je živeo na teritoriji današnje Argentine oko 30 miliona godina pre Ti- reksa.
Glava kao glavno oružje dvonožnih mesoždera
Pored tiranosaurida, grupe kojoj pripada i Ti- reks, istraživači su pronašli istu korelaciju između velikih lobanja i malih ruku kod četiri druge grupe dinosaurusa: ceratosaurida, megalosaurida, abelizaurida i karharodontosaurida.
Sve su to bili veliki dvonožni mesožderi, koji su živeli širom sveta oko 180 miliona godina, od trijasa do kraja krede.
Ova analiza pokazuje da smanjenje udova nije bila slučajnost, već evolutivna osobina koja se pojavila nezavisno kod različitih vrsta tokom dužeg vremenskog perioda.
„Uvek postoji zajednički pokretač, a to je da su svi bili, zbog čega su razvili ovu veoma jaku lobanju”, rekao je Šerer. Kako je plen postajao veći, njihovo glavno oružje je postajalo jače, oduzimajući resurse njihovim rukama i kandžama.
„Prilazili su svemu direktno, tako da je glava postala prva stvar koja je došla u kontakt sa plenom. To je bio najlakši način da ga savladaju, za razliku od skakanja ili borbe kandžama”, dodao je.
Šerer, ipak, veruje da ruke nisu bile potpuno beskorisne:
„One su očigledno imale neku funkciju, inače ih ne bi imali. Koja je to bila funkcija, ne znam, ali se nadamo da ćemo saznati daljim istraživanjima.” Evolutivni kompromis
Stefan Lautenšlager, paleontolog sa Univerziteta u Birmingemu koji nije bio uključen u studiju, kaže da takvi evolutivni kompromisi imaju smisla.
„Kod životinja, ulaganje energije u rast različitih organa i delova skeleta je veoma skupo. Ako neki organi, poput prednjih udova, imaju sekundarnu ulogu, može postati korisnije smanjiti njihovu veličinu i ulagati u druge organe”, napisao je.
„Veliki teropodi poput Ti-reksa sledili su najefikasniju strategiju ulažući prvenstveno u silu ugriza i snažne vilice.”
„Ti-reks je u osnovi bio džinovska kopnena ajkula koja je sve radila svojom ogromnom glavom”, slikovito je rekao Stiv Brusate, profesor na Univerzitetu u Edinburgu.
„Kada pogledamo evoluciju tiranosaurusa, vidimo da su glave postajale veće kako su ruke postajale manje, tako da je postojala neka vrsta kompromisa, pri čemu su glave preuzimale funkcije koje su ruke ranije obavljale, poput hvatanja i ubijanja plena.”
On je dodao da se sličan trend javio i kod drugih džinovskih mesoždernih dinosaurusa, što sugeriše da je to bila „ponavljajuća tema u evoluciji dinosaurusa”.
