Od Trebinja do izvora Bune

Upoznati Hercegovinu nije ni malo lako. Ova zemlja izvajana od kamena vodom i vetrom, čuva u sebi legende, istoriju i priče.

Kameni krš ovog kraja ispresecan je kraškim poljima i planinama, s ponorima i pećinama, vrelima i vrtačama.

U Hercegovini žive dugovečni, strpljivi gorštaci čiji su karakteri oblikovani stalnom borbom za preživljavanjem u nepristupačnom kršu. Ovde je dan kao godina, jer se svaki korak osvaja, a svaka lepota otkriva tek onome ko ume da gleda iza kamena.

Gatačko polje, pa Bileća

Put do Trebinja me je doveo kroz klisuru Sutjeske odakle nam se ukazalo Gatačko polje okruženo visokim planinama. Nastavili smo kroz Bileću, kraj jezera, pa izbili na vis s koga se u dolini ukazuje prizor grada na Trebišnjici. Već tu se oseća dah Jadranskog mora, sakrivenog iza brda kroz koja vode putevi do obližnjeg Dubrovnika i Herceg Novog.

Posle osmosatne vožnje iz Beograda, odmor smo našli u samom centru u starom, obnovljenom hotelu „Leotar”. O Trebinju i njegovoj istoriji mnogo je puta pisano, pa smo se odlučili da ispričamo priču o putu kroz Popovo polje do izvora reke Bune, kod Mostara.

Popovom polju život daje reka, koja se gubi negde u ponorima planina pred Dubrovnikom. To je uklještena ravnica među oštrim stranama goleti planina. Plodna zemlja, leti pržena suncem a zimi plavljena vodama reke i bujicama sa strmih litica, pogodno je tlo za uzgoj čuvenog hercegovačkog duvana. Sušio se na suncu i vetru, oštrog je ukusa, a odavde je stizao čak do Amerike.

Ljubinjsko polje

Ovaj kraj je proslavilo i vino. Vinogradi s polja protežu se do samog Mostara. Vranac, Blatina i Žilavka čuvene su sorte ovih vinogorja. Smokva i divlji nar, miris žalfije nošen vetrovima s litica i zujanje pčela koje sabiraju nektar lekovitog bilja s krša, upotpunjuje harmoniju neprekidne borbe čoveka s prirodom.

Usečenim putem planine Ilije i Bjelasice krećemo ka Ljubinju, prestonici čuvenog hercegovačkog belog luka. Popovo i Ljubinjsko polje su oduvek bili temelj hercegovačke privrede. U tom kršu čovek je naučio da iz malo izvuče mnogo – da iz kamena stvori plod i preživi.

Dalje na putu do vrela Bune prolazimo kroz Stolac. U Vidovom polju, tri kilometara od grada, put preseca nekropolu Radimlja. Tu, kraj puta, u tišini samuju stećci. Poređani po livadi, njih 133 govore o vremenima kada su ljudi svoje trajanje, život i smrt urezivali u kamen. Na njima su uklesani krstovi, lovci, kola...

Huk slapova

Stižemo i u Blagaj. Put vodi kroz polja, pored lepo orezanih vinograda i procvetalih plantaža breskvi. Stižemo i do izvora reke Bune. Na liticama uočavamo kule na zidinama dobro očuvanog srednjovekovnog grada. Iznad izvora reke uzdiže se strma, gotovo vertikalna stena, a ispod nje izvire Buna – hladna, bistra i snažna. Utvrđeni grad je vezan za doba Nemanjića. Huk slapova reke, koja izvire iz utrobe pećine jakim vrelom, tirkizno zelena voda i miris pastrmke na žaru iz okolnih restorana opija čula. Cene su pristojne. Ne služe alkohol. Nedaleko od restorana je i derviška tekija pod stenom.

Dalje na put i u daljini se ukazuje konačno i Mostar, grad mostova i susreta. Nakon puta kroz krš, njegove ulice deluju kao nagrada. Ovaj put nije dug po kilometraži, ali svaki pređeni kilometar ostavlja snažan utisak. Od Trebinja do Mostara čovek ne putuje samo prostorom već kroz vreme i kamen, nadograđujući sebe.

Hrast i stoletnici

Zimzeleni hrast, dub Svetoga Save, bez vodiča, bračnog para Obrenije i Dušana Drapića, teško bi pronašli u kamenitom pejzažu sela Bančići, kuda sam prošao s mojim saputnikom Pavlom Jovanovićem. Vožnja tri kilometara poljskim kamenim putem, kroz ozelenele livade rascvetanih kaćuna, dovela nas je do starog drveta. Na livadi zatekosmo krepkog gorštaka iz porodice Janjić. Radni vek je proveo kao šef kuhinje u Dubrovniku. Sad u penziji brine o svom stadu od 25 ovaca i sa suprugom priprema stoti rođendan ocu Neđi.

I otac mog vodiča s ovih planina doživeo je 113 godina.

„Ovo drvo odoleva suši i kamenu, baš kao i ljudi iz okoline. Za naše selo kažu da je selo stogodišnjaka. Moj ćaća i čuje i vidi, a gleda redovno vesti i televizor. Selo je sad skoro pusto. Svi su odselili u Ljubinje i Trebinje. Mnogi dolaze da vide ovaj hrast. Dolazili su čak iz Belgije. Kažu da se Sveti Sava odmarao pod njim kad je obilazio zemlju koju mu je otac dao. Zadovoljan odmorom pod njim blagoslovio ga je da uvek bude zelen. Kažu da su probali da ga presade i da ne uspeva. A ne valja se ništa uzimati sa njega. On se ne menja samo mi starimo”, kaže naš vodič.