Povratak uličnog svirača na scenu

Sa Knez Mihailove ulice mnogi ga znaju i smatraju čak jednim od zaštitnih znakova Beograda. Zoran Ilić Tambura je malo pažljivijim pratiocima beogradskog urbanog ritma poznat i kao omiljeni „svirač s Kneza”, koji nastupe ponekad  prekida vodeći donkihotovsku borbu za pravo na kvadrat u najpoznatijoj ulici glavnog grada Srbije...

Iznenadno, dobijamo u redakciji poziv na promociju njegovog novog albuma, kojim se vraća na rok scenu s koje je sišao pre 14 godina i na njoj već bio zaboravljen. Sa bine u klubu „Sokoj” Zoran objavljuje kao prvo da obnavlja grupu koju je osnovao davne 1987. godine u Pančevu, pod nazivom „Beli bagremi”. Novi, digitalni album nosi isti naziv.

Posle nastupa propraćenog aplauzima rokerske publike, Zoran nas podseća na svoju uličnu karijeru: „Neki, po meni, dokoni mrzitelji onoga što ne razumeju, vodili  su bitke protiv moje gitare. Za mene, borili su se protiv trubadurske tradicije kojoj pripadaju svirači s ulica. Ostao sam u svom poznatom gardu da se ne povlačim zbog ljudi koji vole muziku, bilo na ulici, u kući ili na sceni. Muzika rađa pozitivnu energiju, a u centru grada, među šetačima, može da smeta samo onima koji misle da treba dosta da zarade na uličnim sviračima”, jadikuje roker.

On nas podseća da je 1989. objavio album „Čuvaj mi se ljubavi” sa četiri pesme. Nekako su, sa izbijanjem sukoba u bivšoj Jugoslaviji i nedaćama s novcem „Bagremi” uspeli da objave „Neka te pesme moje čuvaju”. Trebalo im je, kaže, još pola decenije, u zemlji koja je bila u sve većoj krizi i u nadiranju novokomponovane muzike, da stignu do albuma „Predaj se srce” u izdanju „Jugodiska” 1994. Dobili su čak i nagradu od ove velike  muzičke kuće, jer je to bi jedan od najprodavanijih albuma, na kom su, inače, snimili obrade pesama čuvenih „Indeksa”. Nedugo posle toga bend je naglo prestao sa radom.

– Došla su teška vremena, a i ja sam imao veliku povredu tetiva na ruci, tako da sam morao da odložim gitaru u ćošak. Nakon oporavka, tek 2008. snimamo album „Doba rok en rola”, ali zbog neispunjenih obaveza tužio sam diskografe posle čega album povlače iz prodaje. Nisam imao novca ni da platim kiriju i tako sam ostao na ulici. Često ni za hleb nisam imao, kako još priča.

Ipak,  njegova želja da se vrati na scenu bila je nesicrpna i u pripremi albuma su mu poslednjih godina pomagali pokojni Bora Đorđević, Milić Vukašinović i Aleksandra Perović.

– Nikada mi nisu bili uzori strani bendovi, već Dugme, Indeksi... Nadam se da će to publika umeti da prepozna, jer mislim da nam fali domaći zvuk po kom smo nekad bili poznati u Evropi. Jedini smo u svetu nekad svirali i pevali rokenrol na svom jeziku, a ne na engleskom, kako se s izraženim ponosom, koji ga nosi dalje kroz život, seća danas Tambura.

Album je izdala nezavisna izdavačka kuće „Tejk it or liv it”, u prevodu „Uzmi ili ostavi”,  koja podržava izdanja nesponzorisanih, neafirmisanih ili zaboravljenih autora. Tambura dodaje da će videti kako će proći album, ali da ipak, kao ulični svirač on proda više diskova nego što se prodaju u „digitalnim šopovima” na internetu.

„Dođite u Ciglanu”, dodaje osamnaestogodišnji bubnjar  benda Boris  Radojković koji svira u smederevskoj grupi „Tetanus” i koji priča da su mu iskustvo sa starim rokerom i ove „svirke”  u Beogradu dragoceno iskustvo. Pored njegove babe koja je pevala sve pesme i dede koji je svirao mnoge instrumente, stari roker, koji ga je svojom energijom podsetio na njih, naučio ga je upornosti. Otkriva da su i bubnjebe za obnovljeni bend dobili od onih koji podržavaju muziku.

Pun elana, Tambura još odaje da su na albumu sakupili i odsvirali sve što je stvarao poslednjih dvadeset godina, a dok je pevao na ulici uvežbavao je i pesme „Kada kažu, onda lažu” i baladu „Neka te pesme moje čuvaju”. Najavljuje i obrade pesama  Gabora Lenđela i „Teške industrije”, a odsvirao nam je na kraju, u svom duhovitom stilu, i pesmu „Ala imam ružnu curu”.