Pevač živi dok žive njegove pesme

Dugo se nije viđao sa novinarima, te se, držeći u ruci Nagradu za životno delo, trudi da objasni, danas promuklim glasom, da se ne oseća kao penzioner iako odavno nije na sceni. Tačno jeste da živi kao penzioner, ali u tom smislu što sa suprugom može da putuje gde hoće i kad god želi, pošto se ne bavi više ni pevanjem ni zakazanim koncertima. Na pitanje koje logično sledi, gde su to poslednji put bili, odgovara, vidno očekujući reakciju: „U Pančevu!”

Na dobru šalu nadovezuje se pitanje da li ih, ipak, u toj penzionerskoj slobodi očekuje neko skorašnje dalje putovanje, a ovaj 84-godišnjak odgovara: „Da, u Svrljig...”

Duhoviti džentlmen i beogradski šmeker kakav je oduvek bio, Leo Martin priznaje da mu mnogo nedostaju publika i sinergija s njom, kako kaže: „Nedostaje mi muzika, a naročito mi fale Vojkan Borisavljević i pravi festivali. Zato sam se odazvao na 65. revijalno ʼBeogradsko prolećeʼ, u nadi da će postati ponovo ono što je nekada bilo – festival koji je locirao prave pevače. Na ʼProlećuʼ sam imao mnogo hitova, od kojih je najpoznatiji ʼJa te volimʼ. Ta pesma je za nedelju dana bila hit u celoj bivšoj Jugoslaviji.”

Dobri izvođači, ali bez hitova

Leo dodaje da se raduje što su njega i druge stare pevače na revijalnom festivalu u pevanju njihovih pesama odmenili Dušan Svilar i drugi „dobri mladi pevači koji, nažalost, nemaju hitove kakve smo mi imali”, s tugom naglašava.

Kako podseća, on se povukao sa scene još pre problema s glasnicama i u vreme kada je još mogao da peva. Pre pet godina njegov glas bio je apsolutno dobar i imao je koncert u Nišu na tvrđavi, na kojoj se okupilo mnogo ljudi.

„Prosto sam intuitivno shvatio da, zbog zdravlja i godina, ne treba više da, idući iz grada u grad, svaki drugi dan budem satima na bini i da je nekako pravi čas da se s nje povučem na vreme. Na mom poslednjem koncertu publika kao da je osetila da ću da je napustim, uzvratila mi je nikad dužim ovacijama. Na večeri dok smo proslavljali taj uspeh, rekao sam iznenadno Borisavljeviću, kompozitoru mojih hitova i dirigentu naših koncerata i festivala: ʼVojkane, ja od večeras ne pevam!ʼ Morao sam da ga pridržim da ne padne sa stolice. Uzviknuo je: ʼTi nisi normalan!ʼ. Kazao sam samo: ʼU pravu si.ʼ”

Godinu dana kasnije je Vojkan zauvek otišao...

„Tako da bih preporučio svima onu staru da je sve u svoje vreme. Bilo je lepo i lepo je da me se svi vi sećate i slušate moje pesme. Čak i mladi ih znaju, jer se one čuju s raznih zvučnika s vremena na vreme. Mladi pevači na raznim takmičenjima se nadmeću ko će bolje da ih otpeva. Znači da i ti mladi kandidati imaju nekakav kriterijum, jer moji hitovi su u krajnjoj liniji dobre pesme. Sa dobrim tekstovima i aranžmanima. Tu i jeste problem – oni uzimaju stare pesme za nastupe, jer nema autora novih neprolaznih pesama”.

Smatra da danas ne postoji pesma kao što je bila, recimo „Odiseja” i nastavlja:

„I šta da radi mladi pevač koji je iz Sarajeva došao da se takmiči kod nas i zna da peva i bolje od mene – kada nema kao nekad dovoljno dobrih tekstopisaca, kompozitora i aranžera koji će kreirati pesmu za njega, da ona bude pun pogodak kad stupi na binu. Za dobru pesmu će se uvek i naći pravi pevač, jer mi smo pevačka nacija. Trenutno izgleda kao da je mnogo novih zvezda koje su na sceni za kratko vreme, a to tako deluje jer njihove pesme nisu te koje traju. Pevač živi onoliko dugo koliko žive njegove pesme. Nisu nam potrebni kompozitori koji sednu za kompjuter i još uključe veštačku inteligenciju, od toga onda nema ništa. U svetu se još proizvodi dobra pop muzika, proistekla iz nekadašnje zabavne.”

Na pitanje da li je neko približno njemu otpevao „Odiseju” kaže da zna pevača koji je „epopeju naše zabavne muzike” otpevao bolje i emotivnije, čak i intuitivno čistije, ali da tog pevača sad „nigde nema”.

„Čovek je hteo svoju dobru pesmu, nije je dobio i otišao je da radi kao automehaničar. Najveći problem za festivale je upravo to što nema hitova. Imaju ih narodnjaci i bez festivala, ali to je plod danas drugačije preraspodele i strukture stanovništva u velegradu kao što je Beograd i u drugim gradovima. Nadam se da će, ipak, biti bolje i za sve druge. Festivali su najvažniji za mlade pevače, to je jedino mesto gde mogu da se lansiraju i postanu svima poznati. Ali, ponavljam, moraju da imaju dobru melodiju i tekst koji se pamti. Potrebni su nam za to mladi kompozitori, jer se oni stariji vremenom iscrpe – Borisavljević i Kornelije Kovač poslednjih 20 godina skoro da nisu napisali kompoziciju.”

Obnoviti festival „Beogradsko proleće”

Dodaje da je važno i da se festival kao što je „Beogradsko proleće” dobro spremi da bi iznedrio uspešne pesme, zbog čega misli da je izuzetna hrabrost što je direktorka ovog festivala Maja Raković odlučila da ga obnovi i pozove i stare pevače na revijalno veče u nekadašnji Dom sindikata.

Na pitanje kako je i zašto svojevremeno Miloš ili Miša Jović postao Leo Martin odgovara: „Kad sam se sa svojih 25 vratio u Jugoslaviju iz nemačkih džez klubova 1967. s prvom pločom ʼLet mi stejʼ na kojoj je pisalo Leo Martin, svi su mislili da sam Slovenac. To ime uzeo sam za umetničko, jer se lako pamti. Sve je to posao – kada otvarate kafanu razmišljate kakvo ćete joj ime dati.”

Odbio „Evroviziju” tražeći „Odiseju” na engleskom

Leo kaže da ga ništa emotivno ne vezuje za njegovu najpopularniju pesmu, jer je „Odiseja” za razliku od „Laku noć, draga” i ostalih ljubavnih pesama, filozofskog sadržaja. Ipak, ona za njega ima burnu istoriju. Kako za „Magazin” otkriva, na jugoslovenskom izboru za „Pesmu Evrovizije” u Opatiji 1973, nije se pojavio ne zbog bolesti, kako su mediji javili, već zato što je odbio.

„Kada sam tu ploču snimio, prodavala se odmah u hiljadama primeraka i pesma se pokazala kao najbolja za evropski festival. Tražio sam da ako pobedim, u svet s njom idem pevajući je na engleskom, da bi ona stigla do šire publike. Pevajući na Zapadu, znao sam šta je biznis u muzici. Vojkan je preneo moj zahtev i nadležni su rekli ʼMa kakav engleskiʼ”.

Dodaje da u inostranstvu nije želeo da se pojavi s pesmom koju većina neće razumeti:

„Ljudi su se i vezali za njene stihove: ʼNiko ne zna šta ga čeka, dan šta nosi.ʼ Ivu Andrića u Londonu ne čitaju na srpskom. Rekao sam i da neću da sa odličnom pesmom budem poslednji na svetu. Umesto mene pesmu je u Opatiji otpevao odlični Dalibor Bruno, ali nije osvojio put na ʼEvrovizijuʼ. Bio je to veliki skandal iza kulisa.”

Kao milioneri

Na 65. „Beogradsko proleće” je došao sa suprugom Vasjom Jović. Sa njom je zajedno od festivala „Zlatni Orfej” u Bugarskoj 1976, gde je osvojio nagradu, te je bugarska nacionalna televizija dobila zadatak da sa njim snimi nekoliko pesama. Upoznali su se tih dana i, uprkos njegovim muzičkim putovanjima, zauvek ostali okrenuti jedno drugom. Na kraju, odlazeći sa festivala uglas su nam rekli: „Nismo milioneri, ali pošto je sve u srcima, živimo kao svetski putnici usred svoje kuće.”