Prvi kajak prevrnuo, te se zainatio

Marko Novaković, evropski i svetski prvak u kajaku, ali i uspešni olimpijac, od malena je vezan za sport i vodu. Bavio se i plivanjem kao sportom, a zaljubljenik je i u automobilizam. Čovek je koji ne krije emocije i suze kada misli da će da izgubi trku. Borac i optimista. Ovim rečima je voditeljka Aleksandra Simić predstavila sportistu koji je otvorio ovogodišnji Međunarodni sajam nautike u Beogradu.

Osećajući se među brodovima kao kod kuće, on nam posle otvaranja priča kako su i njegova najranija sećanja vezana za vodu.

Na otvaranju Međunarodnog sajma nautike (Foto M.Nikić)

„Da nisam sada ovde sa Vama, bio bih opet na vodi, na Tisi u rodnom Bečeju, na kojoj provodim devedeset odsto vremena... Kako je počelo? Kada sam prvi put vozio kajak upravo na toj zelenoj reci pored koje sam rođen, dopalo mi se. Baš zato što sam se odmah prevrnuo. Tad sam se zainatio i to je presudilo. Jer takav sam po prirodi – kada nešto radim volim da to bude kvalitetno i do kraja odrađeno. Nije mi se svideo ovakav početak i zato eto mene 20 i kusur godina na istoj Tisi, ali i na drugima rekama širom sveta na takmičenjima u kajaku. I dalje se trudim da nešto dokažem, odnosno pokažem. Ako ništa drugo, sada već mlađima od mene, deci...”

– Ovakvi sajmovi kao što je izložba nautike, mnogo znače u popularisanju očuvanja zdravih voda i sportova na njima. Pošto nemam vremena od treninga i priprema, ovo je odličan način da malo pobegnem od svakodnevnih obaveza i da vidim kako napreduje naša stvarnost na vodama. Divno je razgledati najsavremenija plovila novih tehnologija na Beogradskom sajmu. Ali, i pored novih modela koji su stigli i na reke Srbije, onih luksuznih brodića-stanova od pola miliona evra, brzih jahti, skutera i rečnih avio-daski, na našim rekama ja i dalje najviše viđam ribarske čamce, koje obožavam i mislim da u njihovu bezbednost i opremljenost, kao i u obuku ribara o pravilima na vodi, treba ulagati posebno.

Našim ribolovcima Marko poručuje da budu istrajni: „Pecao sam još kao mali. Željan igre i zabave, mislio sam posle pola sata da se tu ništa ne dešava. Već sam hteo da odustanem, kada me je deka naučio da je strpljenje u svemu što hoćeš najvažnije. Počeo sam taj nauk da koristim u kajaku, ali i u životu. Važno je da sam tu gde hoću da uspem i da na tome radim, a verujem da će se rezultat uvek pokazati”.

Marko je, tako, u kajaku naučio da u svemu u životu treba biti i istrajan i da je to važno shvatiti od malih nogu: „Kao svako dete, u svemu sam bio prirodno nestrpljiv, ali me deka tu pored vode naučio da moraš da čekaš da bi se nešto što želiš toliko, kao ja tada da upecam prvu ribu, dogodilo. Takođe, da budem uporan da postanem i malo uspešniji pecaroš. Na kraju, uveren sam, rezultat se u istrajnosti uvek pokaže”.

Takmiči se od svoje desete godine, počeo je nedugo posle prevrtanja svog čamca. Prvo takmičenje imao je u Bačkoj palanci, na tadašnjem prvenstvu Jugoslavije. Danas, sa 37 godina se seća da je to bilo teško, ali lepo iskustvo. Nakon toga su se nizala takmičenja i upoznavanja sa današnjim drugarima i prijateljima sa kojima ga voda spaja. Neki od njih ne takmiče se više danas u kajaku, ali su svi ostali uspešni ljudi u nekoj sferi života.

„Tako da su kontakti koji su ostali između nas opstali, a iza nas već postoji mnogo toga vrednog, što nam je kajak zajednički doneo. U sportu je, bar u našoj reprezentaciji, isto kao kada imate porodicu i decu, trudite se da svi oni svakog dana napreduju. Smatram da sve i da ne napravite u sportu velike rezultate koje očekujete, to ne znači da sutra u životu nećete uspeti”.

Novu porodicu još nema, a deda mu je bio najveća podrška i uz njega na takmičenjima do kraja svog života. Drugim sportovima nema vremena da se bavi, jer kajakaštvo zahteva više od punog radnog vremena, kaže, ogromno odricanje i posvećenost.

„Zavoleo sam ga i predao se potpuno tom sportu”, dodaje. Bez toga ne bi bio, svestan je, dvostruki evropski prvak i ne bi postao svetski rekorder u jednosedu i dvosedu na 200 metara. Iza sebe ima čak tri olimpijade na kojima je stigao do šestog mesta i medalja mu je izmakla za manje od pola sekunde. Tada se pred kamerama i rasplakao: „Osećam medanju, a ona nam izmiče. Znam koliko smo radili i posvetili se totalno ovom takmičenju, odričući se i više nego ikada. Ali, uvek sam našao motivaciju da krenem dalje”, otkriva nam. Iako se takmiči za reprezentaciju Srbije i dalje živi i trenira u Bečeju. „U Beogradu se skupljamo za pripreme za prvenstva.U ono malo vremena koje mi preostaje, hobi mi jeautomoto sport. Osim brzih auta i motora, volim i glisere i sve što može da bude izazov za mladog sportistu koji uživa u dinamičnom savlađivanju prepreka”, kako nam otkriva.