Nepoznato blago kraljice Sirikit

Kada vam preporuče posetu muzeju u kojem ćete videti dela narodnih umetnika, majstora umetničkih zanata, zanatlija poniklih u porodicama berača pirinča iz ravničarskog dela Tajlanda, a da prethodno niste ni čuli za Muzej umetnosti Kraljevstva – uglavnom očekujete da vidite činije, dekorativne tapiserije, raskošan nakit, predmete ukrašene etno motivima... Zato ostajete potpuno zatečeni već kada stupite u prijemni hol muzeja i tu ugledate više od tri metra visoki tron koji blješti kao da je sav od zlata.

„Busabok Čaturamuk Biman” – tradicionalni paviljonski tron je ipak „samo” od pozlaćene tikovine. On je napravljen kao replika kraljevskih insignija devet dotadašnjih kraljeva iz aktuelne vladarske loze (izrađen je 2007, za vreme prethodnog kralja, Rame Devetog).

Pre četiri godine je dodatno ukrašen kristalima i krilima „draguljarske bube”. Ovaj tron je urađen u čast 60. godišnjice stupanja na presto kraljice Sirikit (supruge kralja Rame Devetog, majke sadašnjeg kralja Rame Desetog), radilo ga je 113 ljudi, dve godine i četiri meseca, a dodatno ukrašavan povodom njenog rođendana.

Omiljena kraljica preminula je u oktobru prošle godine i cela zemlja je žali, a u ovom muzeju, čini se, s posebnim pijetetom. Jer ona je zaslužna za postojanje ovog mesta u pokrajini Ajutaja (na oko sat vožnje severno od Bangkoka), za umetnički izrađena „čuda” koja se mogu videti u njemu, ali i za osposobljavanje „običnih” tajlandskih seljaka za izradu ovakvih dela.

Umetničko blago kome ne treba marketing

„Kraljica je pre više od pedeset godina došla na ideju osnivanja ovakvog muzeja kako bi se prikazale sve tradicionalne rukotvorine, veštine, stare tehnike i umetnički talenat Tajlanđana. Ovde su predstavljena remek-dela novih generacija”, objašnjava nam Jaovanat Tajvat, visoka predstavnica Instituta kraljice Sirikit, u okviru koga deluje i ovaj muzej.

I to što je baš ona, kao doajen ove institucije, s titulom dame (tajlandski – khunying, engleski – lady), bila vodič grupi novinara iz Srbije koji su boravili u Kraljevini Tajland na poziv Turističke organizacije te zemlje (TAT) i tajlandske ambasade u Atini, bila je velika čast koja nam je ukazana. Poštovanje nam je pokazano i time što nam je dozvoljeno fotografisanje i snimanje eksponata. Jer pravila su veoma striktna i ne dobijaju baš svi koji se registruju onlajn (a samo tako mogu eventualno dobiti odobrenje da unesu telefon ili kameru) dozvolu da ovekoveče svoje uspomene na boravak u ovom prostoru.

Ulaznica u muzej je, inače, vrlo povoljna – 150 bata, što je oko četiri evra. Politika muzeja, kako nam je objasnila lejdi Jaovanat, jeste da pogled na njegovo umetničko blago bude dostupan svima. Kraljica majka Sirikit je želela da svi vide kakav umetnički talenat i veštine imaju njeni sunarodnici. Kada smo pitali našeg uvaženog vodiča zašto se o ovom muzeju ne zna više u svetu, kao što se zna o raznim drugim mestima i proizvodima Tajlanda, odgovorila je da kraljica nije želela klasičan marketing, smatrajući da je dovoljna preporuka za ovaj muzej – kvalitet onoga što sadrži.

Muzej umetnosti Kraljevstva izlaže umetničke kolekcije koje su stvorili majstori umetničkih zanata ovog Instituta. Kolekcija obuhvata njihova dela od ranih faza kada su počeli s obukom, pa sve do remek-dela nakon što su stekli umetničku veštinu. Kolekciju, koja je deo stalne postavke, čine monumentalna dela od najfinijih materijala koja su izrađena povodom važnih godišnjica kraljice Sirikit ili članova kraljevskog doma. Oni oduzimaju dah lepotom, detaljima izrade, veličinom, pa i materijalnom vrednošću. U raznim tehnikama rađeni su od zlata, srebra, dijamanata i drugog dragog kamenja, od posebnih vrsta drveta, od svile, ali i krila specijalnog insekta...

Ono što je pravi kuriozitet vezan za postojanje ove ustanove jesu same zanatlije, koji su sinovi i kćeri siromašnih farmera iz udaljenih tajlandskih sela. „Najsiromašniji među siromašnima”, rekla je jednom prilikom kraljica.

Jaovanat Tajvat, koja je zamenik direktora instituta, ističe da su sve ovo dela dece seljana koja su prošla centar za obuku. Dok je mogla, lično je kraljica išla u sve krajeve zemlje svake godine i odlučivala koga će da dovede. Njoj je bilo važno da su iz najugroženijih porodica, a dovoljno je bilo samo da deca žele da nauče zanat i odobrenje roditelja. Nisu morala da iskazuju nikakav umetnički talenat. Bila je dovoljna samo želja da nauče, ponavlja lejdi, dodajući da su kasnije neki od njih postajali vrhunski majstori-umetnici svog zanata.

„Oni ulažu svoja srca i duše u izradu svakog umetničkog dela bez ikakvog prototipa. Neka dela su proizvedena korišćenjem drevnih tehnika koje datiraju još iz perioda Kraljevine Ajutaje, dok su druga rezultat novih metoda koje su oživele tokom vladavine kralja Rame Devetog”, navodi se u „ličnoj karti” muzeja.

Lejdi Jaovanat nam je ispričala i kako je sve počelo. Pre više od 70 godina mlada kraljica Sirikit je pratila muža u najudaljenije delove zemlje, oboje upoznavajući situaciju na terenu i položaj svojih sunarodnika. Videli su koliko siromaštvo vlada, da se većina ljudi bavi poljoprivredom, ali i da su prihodi od te delatnosti nesigurni, jer zavise pre svega od klimatskih uslova. Kralj je uradio ono što je u njegovom domenu, a kraljica, koja se bavila položajem žena, dece i starih u ruralnim porodicama, našla je način da im pomogne da i oni doprinesu porodičnom budžetu. Podsticala ih je da se bave onim što im je blisko – rukotvorinama poput izrade korpi od pruća i tkanja, koje su deo tajlandske kulturne baštine. Njena inicijativa dovela je do osnivanja Fondacije za podsticanje dopunskih zanimanja 1976. Iste godine osnovala je Centar za stručno osposobljavanje u Bangkoku, koji je 2010. prerastao u institut. Tu su podignute generacije novih majstora rukotvorina, a njihov profesionalni rast uticao je i na bolji položaj njihovih porodica.

„Trenutno imamo oko 400 ljudi koji se obučavaju da postanu zanatlije u 23 sekcije”, kaže Jaovanat Tajvat.

Institut ima značajnu ulogu u očuvanju i promociji drevnih veština, od kojih su mnoge gotovo nestale iz savremenog Tajlanda. Jedna od njih je izrada ukrasa od krila „draguljarskih buba” („jewel beetle”), tradicija koja je bila gotovo izumrla.

Čuvaju se stare tehnike

„Mi i dalje koristimo stare tehnike i tako ih čuvamo. I dalje koristimo i primitivne vrste alata. Kraljica je verovala da u slučaju da više nemamo centar za obuku, ili muzej, naši majstori mogu da se vrate kući i da proizvode sami umetnička dela koja mogu da prodaju i zarade za život. Znate, u Tajlandu su naše tradicionalne umetnine veoma jedinstvene, a u svakom regionu imamo posebne lokalne stilove”, navodi ona.

A kraljica Sirikit je 1989. godine, u tradicionalnom rođendanskom govoru, izjavila: „Veoma sam ponosna na naše ljude. Tajlanđani su prirodno umetnički nadareni, bez obzira na to ko su ili gde žive, da li su poljoprivrednici ili su neke druge profesije. Tajlanđani su takođe osetljivi ljudi s umetničkim osećajem što im omogućava da brzo apsorbuju i razvijaju kreativne veštine.”

Mnoga umetnička dela koja su izradili zanatlije ovog instituta predstavljena su na izložbama širom sveta i krasila su kraljevski sto prilikom dočeka stranih zvaničnika. „Ova umetnička remek-dela dokaz su da Tajland nipošto nije nova zemlja. Naprotiv, Tajlanđani su blagosloveni bogatom istorijom umetnosti i kulture”, navodi se na sajtu muzeja.