Vekovni zaborav jednog „Čvora”

Komedija u jednom činu „Čvor”, jedna je u nizu Nušićevih karakterističnih kratkih komada sa temama iz građanskog života u koje spadaju: „Dva lopova”, „Dugme”, „Kod Advokata”, „Detto” i dr. U njoj je opisana epizoda iz života jednog bračnog para, mlade supruge i znatno starijeg muža koji je pomalo i „rasejan” pa kad želi nešto važno da upamti, on vezuje džepnu maramicu u čvor. Treća osoba, mladi prijatelj njegove supruge će mu pomoći da se seti koji je bio razlog vezivanja maramice u čvor.

Ova jednočinka nađena je tokom rada na projektu „Digitalni Nušić”, realizovanom u saradnji sa Fondacijom „Nušić” iz Beograda uz podršku Ministarstva za kulturu Republike Srbije, čiji je cilj bio prikupljanje, obrada i prezentovanje u digitalnoj formi manje poznatih literarnih radova Branislava Nušića: pesama, priča, feljtona, kozerija, konferencija i drugih radova objavljivanih u dnevnim listovima i časopisima u periodu od 1882. do 1938. godine. Više od hiljadu neznanih i manje poznatih tekstova čiji je autor Branislav Nušić dostupno je za pregled na sajtu Fondacije „Nušić”.

Jednočinka „Čvor”  (za Politiku priredio Dejan Jaćimović) je jedan od značajnijih otkrića ovog projekta, pa kako se u njemu opisuje „rasejanost i zaboravnost”, stogodišnjica od njenog objavljivanja predstavlja pravi trenutak da se odveže čvor „vekovnog” zaborava.

***

Čvor

Branislav Nušić

Lica:

Muž

Žena

Onaj treći

Sobarica

Njen budoar, koketan i prijatan kutak, lepršav i čipkast. Oseća se čovek u njemu kao u pamuku, sve odiše toplinom i mekotom. Bledožuta hrizantema, koja iz jedne staklene vazne diže prkosno krunu i lepeza od nojevoga perja, koja nemarno leži na taburetu i mali srebrni ramovi uokvirujući ljupka lica nemarno rasuti po stočiću i dražesni akt u bogatome ramu koji mirno visi o srednjem zidu i raznobojnim staklenim perlama, oivičen prozračan abažur na visokoj lampi i sve to skupa čini jednu celinu koja kazuje da ovde boravi mazno i ljupko stvorenje koje traži sebi razonode u drugom čem kada je u braku ne može dovoljno steći.

Prolećno po podne. Kroz otvoren prozor nadire svež vazduh te se na svima predmetima oseća razbludno prolećno uzbuđenje kojim odiše i čipkana zavesa na prozoru i bela medveđa koža pred divanom i koketni fularski jastučić na stolici za ljuljanje. Ipak taj silni priliv prirode nadmašuje miris Pompea koji se opojno prostire po budoaru i draži nozdrve.

U lakoj kućnoj haljini, koja joj obvija telo kao sklopljena leptirska krila, te izdajnički odaje svaku liniju njenih udova, leškari ona na divanu čitajući sa zanosom neku lepo povezanu knjigu. Njoj je dvadeset godina i njen, od dosade umoran pogled i strasni osmeh kroz koji se nagoveštava nešto malo pakosti, jasno pokazuju da je njen muž prešao četrdesetu.

II

MUŽ

Njegovih četrdeset godina ne kazuju da ih je on proživio, već da su to četrdeset praznih godina jednoga života, bez trzavica, bez potresa, bez bura pa čak i bez životnoga daha. Njegov prazan pogled ustavlja se isto tako na dražesnim, oblim ramenima njegove mlade žene kao i na dobroj porciji telećeg pečenja. On dolazi iz druge sobe držeći u ruci džepnu maramu na kojoj je vezan čvor.

Interesantno, vrlo interesantno! Vezao sam jutros čvor na marami da se setim. Imao sam nešto da ti kažem i, evo, sad nikako ne mogu da se setim šta beše to. Odista interesantno!

ŽENA (Nemarno, ne gledajući, odajući dosadu): Ne vidim da je to interesantno.

MUŽ: Ali zaboga, na vrh mi jezika izgleda kao da... Znam dobro, vezao sam čvor i rekao u sebi: „No ovo ne smem zaboraviti da kažem Leli.” I... eto, zaboravio sam!

ŽENA: Dobro. Čula sam... Kad se setiš, a ti dođi pa mi kaži.

MUŽ (Polazeći): A setiću se, ne može biti da se ne setim jer stvar je bila dosta važna i znam dobro da sam... (Zamakne.)

ŽENA (Dane kao neko kome je spao teret s duše i mrzovoljno nastavi čitanje).

MUŽ (Posle izvesne duže pauze dolazi ponovo sa onom maramom u ruci) Zamisli samo, ne mogu nikako da se setim!...

ŽENA (Sa dosadom): Po dobro, šta me se to tiče.

MUŽ: Ali veruj mi, stvar je bila dosta važna, interesovala bi te.

ŽENA: Ne interesuje mene ništa.

MUŽ: Pa ipak... (Zamisli se.) Molim te, pomozi mi: jutros kad sam izašao od kuće otišao sam u centralnu banku, je li?

ŽENA: Ali otkud ja znam.

MUŽ: Tako je, otišao sam u centralnu banku, to se dobro sećam. Tamo sam sedeo sa direktorom, bio je tu i advokat Jovović, Kandić knjigovođa... (razmišlja) Niko više i razgovarali smo o kursu dinara. Ništa više nismo razgovarali, samo to. Tu dakle nisam mogao vezati čvor. Zatim sam otišao u kafanu „Evropu”, imao sam da se sastanem sa Paunovićem, sedeli smo za jednim stolom kraj prozora... sedeo je sa nama i Petković sudija i... čekaj molim te...

ŽENA (Presita dosade): Ali ako Boga znaš, šta se mene tiču svi ti Jovovići, Kandići i Petkovići...

MUŽ: Hteo bih znaš da idem redom, tako ću se valjda setiti...

ŽENA: Pa to bi najbolje bilo da ideš u tvoj biro pa se tamo redom sećaj, a ostavi mene na miru... i onako mi danas nešto nije dobro pa još ti sa tvojim čvorom.

MUŽ (Polazeći): Pravo kažeš, idem ja u svoj biro pa ću tabak hartije i redom da ispisujem s kim sam sve bio i šta sam razgovarao, i, videćeš, setiću se... moram se setiti... moram se svakojako setiti... (Ode.)

III

ŽENA: (Baci knjigu na pod, diže se i nervozno šeta čupkajući sve čega se dočepa. Zvoni).

SOBARICA (Javlja se na vratima).

ŽENA: Ništa. Htela sam, ali... predomislila sam se... Ništa, možete ići...

SOBARICA (Odlazi).

IV

ŽENA (Zastane za jedan čas, razmišlja pa opet sede na otoman, uzima knjigu sa pada, nasloni se i počne čitati)

MUŽ (Upada naglo, držeći uvek maramu sa čvorom u ruci): Slušaj, jesam li ja tebi kazao da sam se jutros video sa gđom Simićkom?

ŽENA: O, Gospode Bože! Kazao si mi, kazao si mi dva puta.

MUŽ: Jest, kazao sam ti. U ostalom nisam zbog nje ni vezao čvor, nisam s njom ništa razgovarao, samo je pitala za tebe, a ono, međutim, što imam da ti kažem znam da je vrlo, vrlo važno i eto... ne mogu da se setim. Da me ubiješ ne mogu da se setim, a znam da je važno.

ŽENA (Okrene mu zlovoljno leđa i nastavi čitanje ne obzirući se na njega).

MUŽ (Pogleda je pa kad vidi da ga ne sluša on slegne ramenima i odlazi u svoju sobu): Znam da je važno, ali da me ubiješ ne mogu da se setim (Ode).

ŽENA (Nastavlja čitanje).

SOBARICA (Malo zatim ulazi unoseći jednu kartu koju predaje gospođi).

ŽENA (Pročita kartu i razvedri joj se lice blagim osmehom koji kazuje da joj je toga časa iščezla iz duše sva dosada koja se sabrala muževljevom ljubaznošću): Neka uđe!

SOBARICA (Povlači se).

ONAJ TREĆI (Posle vrlo kratke pauze ulazi mlad i elegantan gospodin, udešen kao da je toga časa iz izloga kakve pomodne radnje izašao, ispeglana lica i pantalona, sa krizantemom u rupici od kaputa, manikiranim noktima i brazletnom na ruci): Bio sam slobodan... Mislim da vas nisam uznemirio. (Ljubi ruku).

ŽENA (Mazno i prekorno): Oh!.. Vi znate da ste uvek dobro došli.

ONAJ TREĆI (Zadržao joj ruku u svojoj): Odista uvek?

ŽENA: Uvek... a naročito ovoga trenutka, da me otrgnete od ideje o samoubistvu.

ONAJ TREĆI: Samoubistvo? Vi? Zašto?

ŽENA: Od dosade, razumete li, od dosade. Znate li vi šta znači to biti vezan kroz ceo život za jednim dosadnim mužem... Kroz ceo život...

ONAJ TREĆI (Grleći je): Život nije dosadan samo kad čovek nađe sebi utehe. Zar ne?... Zar ne? (Ljubi je).

ŽEPA (Ljubeći ga strasno): Da!

ONAJ TREĆI (Odvlačeći je ka otomanu na koji seda i nju uzima na kolena): A uteha svoju mladost nudi, koja gori na zažarenim usnama i, koja se gasi strasnim poljupcima, tako je slatka, da čovek mora poželeti sebi dosadu ne bi li samo čeznuo za utehom. Zar ne?.. Zar ne? (strasno je zagrli i ona njega, te im se usne spoje u jedan dug, zanosan i strastan poljubac tako da ne vide i ne čuju sve što oko njih biva).

V

MUŽ (Ulazi držeći još uvek maramu sa vezanim čvorom i govori više sebi i ne gledajući ono dvoje koji su još uvek zaneseni poljupcem): Ne mogu da se setim pa to ti je... (Digne glavu i spazi scenu te se pljesne po čelu i rekne): Setio sam se... eto, sad sam se setio!..

ŽENA (Cikne i skoči prestravljeno).

MUŽ: Eto, da te nisam video u zagrljaju gospodinovom, ne bi se nikad setio šta imam da ti kažem. Dakle, slušaj... Jutros kad sam bio u banci, govorilo se slučajno i o tebi, i tom prilikom sam čuo da si mi neverna. Da ne bi zaboravio da ti to kažem vezao sam čvor, pa eto, ipak sam zaboravio i, da vas nisam zatekao ovako, nikad se ne bih setio... (Njemu): Učinili ste mi uslugu, hvala vam!

ONAJ TREĆI (Zbunjeno i uzdržljivo): Na malo!

MUŽ: A sad, pošto ste mi učinili uslugu, možete ići!

ONAJ TREĆI: Da... to sam i sam mislio! (Odlazi).

VI

MUŽ (Pošto ga je ispratio pogledom, okreće se ženi i posmatra je): Pa sad, šta sad da radim?

ŽENA (Ne ni cinički, ali ne ni naivno): Pa... Ja mislim, najbolje je da sad odrešiš taj čvor.