Kraljice šaha, pobednice u „muškom” sportu

Dokumentarni film U slavu kraljici, posvećen čudu koje se verovatno neće ponoviti više nikada u istoriji – da četiri šahistkinje iz jedne zemlje skoro tri decenije (od 60-ih do 90-ih godina prošlog veka) drže u rukama titulu svetskih šampionki – beogradska publika je premijerno imala priliku da vidi na festivalu „Slobodna zona” aprila 2021, a sad i na šestom izdanju smotre austrijskog filma u Dvorani Kulturnog centra. Ovoga puta, uz prisustvo rediteljke filma, gruzijske umetnice Tatije Škirtladze koja živi i radi u Beču. Projekcija je bila propraćena njenom instalacijom Družina – tako je, svojevremeno, prozvan fantastični kvartet gruzijskih šahovskih velemajstorki. To su Nona Gaprindašvili (85 godina), Nana Aleksandrija (76), Maja Čiburdanidze (65) i Nana Joselijani (64), čija imena još pamte generacije šahista širom sveta.

U vreme kad su, kao kraljice table sa 64 crnih i belih polja, zavladale sportom koji se dotle smatrao prevashodno muškim, na turnirima su se takmičile pod zastavom SSSR, ali zapravo su pronele slavu svoje rodne Gruzije, koja se tad nalazila u sastavu Sovjetskog Saveza. Film prati njihov uspon na šahovski tron, kao i detalje iz sadašnjeg života, uz komentare slavne jugoslovenske i srpske šahistkinje Milunke Lazarević.

U filmu pored ostalog saznajemo da udavače u Gruziji, tradicionalno, u miraz nose i šahovsku tablu, i da je sovjetski režim, svestan reputacije koju državi donose pobede vrhunskih šahistkinja na međunarodnim takmičenjima, svesrdno podržavao njihovu glorifikaciju širom zemlje i podsticao naslednice. Tako upoznajemo čitav niz imenjakinja slavne četvorke: danas u Gruziji ima mnogo žena, rođenih u zlatno doba trijumfa „četiri kraljice šaha”, koje su po želji roditelja, ali i po nalogu vlasti, dobile ime Nona, Nana i Maja.

Dokumentarac nastao u gruzijskoj, austrijskoj i (manjinskoj) srpskoj koprodukciji, ovenčan nagradom publike na „Slobodnoj zoni” pokazuje kako su četiri legendarne šahistkinje iz Gruzije, predvođene Nonom (koja se i u devetoj deceniji života ističe neuništivom energijom, britkim umom, čvrstom disciplinom, takmičarskim duhom i „čeličnim živcima” neophodnim, kako tvrdi, za pobedu na šahovskim turnirima) pokrenule revoluciju u ženskom šahu širom cele planete, izborile se sa mnoštvom predrasuda.

Rediteljka je iskoristila učešće svojih protagonistkinja na Svetskoj šahovskoj olimpijadi u Batumiju, u Gruziji 2018, da snimi zajedničke kadrove, inače je, kako kaže, sa svakom od njih radila zasebno.

– Ne igram šah, nije me to motivisalo da snimim ovaj film, već same te žene koje su postigle nešto izuzetno. Odrasla sam u Sovjetskom Savezu, u Gruziji koja ja bila njegov deo, tada su Nona, Maja i dve Nane bile na vrhuncu karijere, svako je za njih znao, a bile su mi na neki način i susetke, živele smo u istom kraju Tbilisija. Kad sam 1999. otišla na studije u Beč, ljudi su me pitali odakle sam, i kad bih pomenula Gruziju, svi su se odmah setili Staljina. Samo jedna osoba je za sve te godine povezala moju zemlju sa čuvenim šahistkinjama, to me učinilo veoma srećnom. Posle mnogo vremena, ta tema me ponovo zaokupila, ali kako nisam rediteljka, nego konceptualna umetnica, u početku nisam pomišljala na film. Pre nego što se početna ideja razvila u ozbiljan projekat, šest godina sam na njoj sama radila. Onda sam u Beču upoznala Saritu Matijević, producentkinju dokumentarca Jedna žena – jedan vek Želimira Žilnika i pomislila da bi ona možda bila zainteresovana za film o gruzijskim šahistkinjama. Za divno čudo, odmah je pristala. Usledio je susret sa još jednom budućom saradnicom iz Srbije, kompozitorkom Aleksandrom Vrebalov. Ona mi je mnogo pomogla, ne samo oko muzike za film nego i drugim savetima – ističe Tatija Škirtladze.

Posle toga su se, veli, pojavili koproducenti iz Austrije i Gruzije. Dobila je i podršku Euroimage fonda EU. Na scenariju je radila sa Inom Ivanceanu, a korediteljka filma je Ana Kazaradze.

Najveći izazov je, zapravo, bio ubediti Nonu, Maju i dve Nane da učestvuju u ovom poduhvatu. Tu je glavnu ulogu odigrala Milunka Lazarević.

– Stupila sam u kontakt sa Nanom Aleksandrijom, zahvaljujući zajedničkim poznanicima, onda sam preko svoje majke došla do None Gaprindašvili. Obe su bile veoma skeptične, ali kad su saznale da će u filmu biti i Milunka, njihova prijateljica, nekadašnja šahovska rivalka i sjajan pripovedač, rado su prihvatile. Beskrajno sam zahvalna sinu Milunke Lazarević, Radamesu, koji me je odveo do nje kad sam došla u Beograd. Ona mi je rekla da je ideja o dokumentarcu odlična, ali da je šah dosadan za gledanje, i da je za film potrebna dobra priča. Nije mi trebalo dugo da shvatim da je upravo ona ta koja će voditi priču. Nažalost, Milunka je preminula pre nego što je film završen i nije imala priliku da ga vidi – priča Tatija.

Nona, Maja i dve Nane su bile megazvezde i tokom godina su dobijale mnogo pažnje, kaže rediteljka, ali su bile i pod velikim pritiskom, stalno pod nadzorom KGB.

– Sasvim je izvesno da ih je sovjetski režim koristio za sopstvene propagandne svrhe. U vreme hladnog rata šah je, kao vrsta intelektualnog nadmetanja, bio jedan od načina pokazivanja takve nadmoći, i naravno da se vlast trudila da to na razne načine upotrebi. Nešto od toga se vidi i u mom filmu, u arhivskim snimcima. Verovatno da su imale i loša iskustva, ali ipak nisu bile proganjane zbog svojih ličnih stavova koji su ponekad odudarali od zvanične politike, na primer, Nana Aleksandrija je održavala kontakte sa gruzijskim izbeglicama, a Maja je bila duboko religiozna – navodi Tatija.

Rediteljka priznaje da joj je sudbina na razne načine „išla naruku”, pored ostalog, njen film U slavu kraljici se pojavio u trenutku kad je ceo svet, okovan kovidom, ludovao za šahom zahvaljujući seriji Damin gambit na „Netfliksu”, pa je ponovo oživelo zanimanje za stvarne junakinje šaha. Film je 2026. aktuelizovan opet zahvaljujući „Netfliksu”, ovoga puta kroz dokumentarac Kraljica šaha o mađarskim šahovskim zvezdama, sestrama Polgar, Žužani, Sofiji i pre svega Judit.

Nona Gaprindašvili je od najranijeg detinjstva imala takmičarski duh trudeći se da pobedi stariju braću i sve dečake u komšiluku. Prvu titulu (ženskog velemajstora) je osvojila 1962. sa 21 godinom, a sa 37 postala prva žena sa titulom muškog velemajstora. Maja Čiburdanidze joj je 1978. preotela „tron” i sa 17 godina postala svetska šampionka. Osvojila je zlatne medalje na muškim olimpijadama 1992, 1994. i 1996. Nana Aleksandrija je, zahvaljujući svom ocu, počela da igra šah već sa četiri godine, sa 15 je bila prvakinja Gruzije, a sa 20 državna prvakinja SSSR. Titulu velemajstora je osvojila 1976. kad joj je bilo 27. Igrala je za Sovjetski Savez na šahovskim olimpijadama 1969, 1974, 1978, 1980, 1982 i 1986. Nakon toga je do 2002. godine bila predsedavajuća Komisije za ženski šah, stalnog odbora Fide, čiji je sada administrator. Pobednica je 20 međunarodnih šahovskih turnira, talentovana novinarka, magistar književnosti. Nana Joselijani ponela je titulu velemajstora 1980, kad joj je bilo 18 godina, a titulu međunarodnog majstora 1993. Dva puta je osvojila turnir kandidatkinja za Svetsko prvenstvo u šahu za žene. Od 2003. godine je preduzetnica u Pragu.

Ove četiri sjajne žene i nenadmašne šahistkinje, kaže Tatija, bile su tokom snimanja filma veoma profesionalne i predusretljive.

– Iako veoma različite po temperamentu, karakteru, pristupu pitanjima braka, porodice, religije, političkog i društvenog angažmana… sve su oduvek delile neupitnu strast i posvećenost šahu, i to je bilo odlučujuće i u radu na dokumentarcu – ističe Tatija Škirtladze.