Dolina kraljeva u srcu Srbije
Duhovno i istorijsko putovanje kroz nasleđe Nemanjića, od manastira Žiče do Studenice i Sopoćana
Bliže se Vaskrs, idealno vreme za putovanja. Neki planiraju put u toplije krajeve. Možda Egipat, da posete čuvenu Dolinu kraljeva kraj Nila?
Umesto toga predlažemo put u mnogo bližu – srpsku Dolinu kraljeva uz reku Ibar. Zovu je još Dolina vekova ili Dolina jorgovana, a poznata je pre svega po srpskim manastirima. Ovo putovanje spaja duhovnost i istoriju, a nagradiće svakoga uživanjem u pejzažima.
Žiča
Na ulazu u klisuru je manastir Žiča. U njoj su krunisani naši kraljevi. Zovu ga „majka srpske državnosti”. Zadužbina Svetog Save i brata mu Stefana Prvovenčanog. Odavde se kreće putem koji podseća na legendu o kralju Urošu i Jeleni Anžujskoj. Tu počinje romantična priča o mirisu jorgovana, koje je kralj zasadio kako bi dočekao svoju nevestu iz daleke Provanse. Kao što se u Egiptu između stena Doline kraljeva čita sudbina jedne civilizacije, tako se uz Ibar, kroz klisure i proširenja, čita sudbina Nemanjićke, srpske države.
Studenica
Desetak kilometara od Žiče, iznad reke, na kamenoj straži, uzdižu se zidine tvrđave Maglič, čuvara prolaza, simbola državne snage i opomene da se duhovno bez svetovnog ne može odbraniti.
Put nastavljamo do mesta Ušće, gde se reka Studenica uliva u Ibar. Nekih jedanaest kilometara ka vrhovima Golije, put nas dovodi do prve Nemanjine zadužbine, manastira Studenice, posvećenog Bogorodici. Ovde shvatamo da ništa veliko u istoriji ne počinje slučajno. Rodonačelnik srpske države i duhovnosti, veliki župan Stefan Nemanja, u promisli i molitvi baš ovde je začeo srpsku državu. Na padinama planine Radočela, koju natkriljuje Golija, osnovao je ovaj manastir, iz koga će poteći i država i crkva. Belina mermernog zdanja, udenuta u zelenilo planina, deluje kao zavet u kamenu: odavde će vera i država koračati zajedno.
Gradac
Od Ušća put vodi ka Raškoj i Novom Pazaru. Nastavljamo do sledeće pritoke, Gradačke reke. Posle desetak kilometara, putem uz njen tok, stiže se do manastira Gradac, zadužbine kraljice Jelene Anžujske. Arhitektonski predstavlja spoj Raške škole i gotike, jedinstveno preplitanje Istoka i Zapada, vere i kulture. Tu smo okrepljeni domaćim čajem, odmorili i nastavili dalje, ka samom srcu stare Raške, crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Pazaru. To je najstarije svetilište srpske zemlje. U njoj je kršten Nemanja i začet krug koji će se zatvoriti u Studenici i Sopoćanima.
Đurđevi stupovi
Nedaleko odatle, na brdu iznad grada, uzdiže se manastir Đurđevi stupovi s dve kule zvonika. Posvećen je Svetom Đorđu i podigao ga je veliki župan Nemanja posle zatočeništva i zaveta da će podići zadužbinu ako izađe iz tamnice. Odatle se sagledava ceo kraj i planine ka Pešteru. Tu izvire reka Raška, po kojoj su ceo kraj i država ponela ime.
Sopoćani
U gornjem toku reke, ispod izvora, leže kameni zidovi, ostaci starog Rasa – prve srpske prestonice. Tu je država stasala i srpsko ime postalo poznato na dvorovima Evrope. Malo dalje, na izvoru reke, kao kruna celog puta, stameno stoji velelepni manastir Sopoćani. Ime je dobio po staroslovenskoj reči sopot, što znači izvor. Sagradio ga je treći, najmlađi sin Stefana Prvovenčanog, kralj Stefan Uroš I, i posvetio ga Svetoj Trojici. Freske su remek-dela srpskog srednjovekovnog slikarstva. Kroz manastir nas je proveo i s njegovom istorijom upoznao starešina manastira, iguman Teoktist. Stajali smo pred freskom Uspenje Presvete Bogorodice, koja je 1961. godine na svetskoj izložbi u Parizu proglašena za najlepšu fresku iz srednjeg veka u čitavom svetu.
