Srbija uhvatila dobar trend u borbi protiv raka

Lista lekova RFZO znatno je proširena pre dve godine inovativnim lekovima, ali kliničkih onkologa sada nema dovoljno. Utakmicu kao sistem gubimo na uslovima primanja terapije Suočavanje s dijagnozom maligne bolesti svakome menja život i pokreće mnoga pitanja: od onog prvog, šta ga čeka u našem zdravstvenom sistemu, da li da se leči u privatnoj ili državnoj bolnici i hoće li dobiti najbolje lekove, do onog najvažnijeg, da li će ozdraviti i poživeti.

Neko insistira da čuje mišljenje više lekara, neko je spreman da sebi leka traži na internetu, neko na klinikama u inostranstvu – da li je to pravi put?

Sve su to bila pitanja za dr Davorina Radosavljevića, medikalnog onkologa, koji je ceo svoj radni vek proveo na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, a prvo je bilo da li je u poslednjih pet do deset godina došlo do velikog pomaka u lečenju malignih bolesti i kod nas?

– Nije lako govoriti o velikim pomacima u našoj onkologiji, možda je korektnije govoriti o dobrim trendovima. Značajno je nastojanje Ministarstva zdravlja da se pojačaju aktivnosti u prevenciji i ranom otkrivanju malignih bolesti. Takođe, Lista lekova RFZO znatno je proširena pre dve godine inovativnim lekovima. Era samo hemioterapije je pri kraju, danas dominiraju lekovi iz klase molekularno ciljane terapije i imunoterapije – odgovara naš sagovornik.

Dobro obavešteni pacijenti

On razume interes pacijenata koji su sve bolje obavešteni i insistiraju da dobiju što je moguće efikasnije lekove i inovativnu terapiju. Objašnjava kako inovativni lekovi nisu svemoćni i da na njihovu efikasnost kod pojedinačnog pacijenta mnogo toga ima uticaja. Pre svega koliko se bolest proširila i kakvo je opšte stanje pacijenta.

– Neki lekovi su zaista superiorni u svojoj indikaciji ili u više indikacija, neki su najbolji jer nema boljih. Najčešće nijedan lek pojedinačno ne leči metastatsku bolest, uspesi obično dolaze posle kombinacije lekova, često i više linija lečenja – objašnjava dr Radosavljević i dodaje da su ovi lekovi sve više dostupni našim pacijentima. Ali, broj inovativnih lekova raste, ali raste i broj pacijenata kojima su oni potrebni, pa naš Republički fond za zdravstvo nije u stanju da to u potpunosti podrži. Na listu se stavljaju prioriteti, ali većina lekara, kao i laička javnost, celu onkologiju doživljava kao prioritet.

U ordinacije i na lečenje pacijenti stižu sve bolje informisani, čuli su za neki lek od drugih bolesnika, nešto pročitali na internetu, potražili na „Guglu”. Koliko to pomaže ili odmaže?

– Dobra informisanost pacijenata je uvek od pomoći lekarima. Ostaje pitanje izvora informisanja, kao i koliko su razumeli mogućnostima terapije, šta im je donela odluka da pokušaju s alternativnim metodama lečenja Dobra i tačna informisanost pomogne pacijentu da podnese terapije, da prepozna i prijavi neželjene događaja tokom lečenja. Moje iskustvo je da informisani pacijenti u velikoj većini razumeju svoju zdravstvenu situaciju, da imaju realnija očekivanja. Veliku potporu u tome može im dati stručan, topao i miran ton lekara i medicinskog osoblja u ophođenju prema njima – odgovara naš sagovornik.

Mnogi lekari su pridobili epitet da su najbolji za neku oblast lečenja raka, pa je ispred njihovih ordinacija uvek velika gužva, čeka se dugo na pregled, mišljenje… Zato pitamo ima li značajnih individualnih razlika u lečenju među onkolozima i drugim specijalistima koji leče određene vrste raka?

– Koliko je meni poznato, svi lekari se pridržavaju međunarodnih protokola, u meri u kojoj to omogućava naša Liste lekova RFZO. Za nas su vodeće preporuke Evropskog udruženja onkologa koje jasno kažu šta je prioritet da bi lečenje bilo najbolje lečenje, a to čine prema prema nivou dokaza iz randomizovanih kliničkih studija. Ove preporuke su osnova delovanja i našeg Udruženja medikalnih onkologa. Sve međunarodne preporuke imaju, naravno, sugestije koje uključuju više paralelnih, sličnih terapijskih mogućnosti, jer traži se optimalno lečenje za različite pacijente. Neki su već prošli nekoliko linija lečenja i već su opterećeni toksičnošću ovih terapija, kao i težinom bolesti – navodi doktor.

Na pitanje koliko onda ima smisla tražiti „drugo mišljenje” kod nas dr Radosavljević odgovara:

– Odavno već naši pacijenti traže „drugo mišljenje”. Često se odluče da to urade u privatnim klinikama. Nije samo reč o proveri jedne odluke, tu je i potreba da se opušteno i u miru porazgovara s onkologom, da se dobije više detalja, analizira plan lečenja, sve mogućnosti. Lekar ima vremena da odgovori na pitanja pacijenta o vrsti terapije, ishrani…

Dr Radosavljević priznaje da je jedno od čestih pitanja obolelih i njihovih porodica da li da na lečenje krenu u inostrane klinike. Šta im kaže?

– Ako ishod lečenja posmatramo kao merilo boljeg lečenja, mnoge bolesti u onkologiji se kod nas leče podjednako uspešno kao u razvijenom svetu. Ako se pod boljim lečenjem podrazumevaju uslovi primanja terapije, poznata imena na koje se pacijenti upućuju, tehnološki aspekti, preciznost termina, dostupnost svih potrebnih lekova, onda mi tu često, kao sistem, gubimo utakmice, onda i ono što je dobro kod nas nije dovoljno prepoznato i prihvaćeno.

Iako je realizovana ideja pokojnog profesora Radana Džodića, nekadašnjeg direktora Instituta za onkologiju i radiologiju da na šestoj godini studija budući lekari imaju predmet Klinička onkologija s radioterapijom, put do kliničkog onkologa je dug. Zato dr Radosavljević i kaže kako lekara, koji su potpuno posvećeni lečenju onkoloških pacijenata, Srbija sada nema dovoljno.

– Velike bolnice širom naše zemlje treba da imaju snažne centre za standardnu sistemsku onkološku terapiju – veruje on.

Od sumnje do početka terapije

Ima i danas lutanja od specijaliste do specijaliste u potrazi za dijagnozom, obični ljudi, čak i lekari ponekad ne prepoznaju prve simptome maligne bolesti. Ponekad dosta vremena protekne od postavljanja dijagnoze do početka lečenja, negde ima i listi čekanja. Zašto je tako?

– Ovo su pitanja koja ne zastaruju. S jedne strane postoje objektivne slabosti sistema, koji nije koncipiran da pacijenti sa sumnjom na malignu bolest, ili s potvrđenom malignom bolešću, mogu ubrzano i sveobuhvatno proći dijagnostiku, konzilijarno odlučivanje i početak lečenja. S druge strane, postoji strah i oklevanje pacijenata koji mesecima vide i osećaju da nešto s njima zdravstveno ozbiljno nije nije u redu i ne javljaju se lekaru. Ni sistem koji funkcioniše nikada nije dovoljno efikasan za čas kada ovakav pacijent reši da započne proces dijagnostike, onda su pacijentu svi rokovi predugi, iako su često objektivno takvi. Naravno, ima dosta pacijenata koji rano ukažu na svoje simptome, i sistem najčešće nije tu da ih podrži. Posledica oba ova scenarija je mnoštvo, često većina pacijenata u odmaklom stadijumu bolesti, i naše, već čuveno vodeće mesto u Evropi po smrtnosti od malignih bolesti – iskren je dr Radosavljević.

Dijagnostika u privatnom, sistemsko lečenje u državom zdravstvu

Koliko je privatni sektor preuzeo lečenje malignih bolesti kod nas i da li to radi uspešno?

– Privatni sektor je u onkologiji preuzeo deo dijagnostike, pre svega radiološke i patohistološke, a to su dva oslonca dijagnoze u onkologiji. Sistemska terapija, odnosno lečenje se, koliko je meni poznato, ipak u mnogo manjoj meri odvija u privatnim bolnicama. Za lečenje maligne bolesti je potrebno obezbediti visok nivo znanja, organizaciju posla, saradnju su drugim specijalnostima, unutrašnju kontrole rada i naravno posvećenost. Kako privatni sektor nije integrisan u zdravstveni sistem, u njemu je moguće primeniti i nove lekove u onkologiji, one koji još nisu na Listi lekova RFZO, a ima i prostora za primenu suportivne terapije i palijativnog zbrinjavanja – navodi dr Davorin Radosavljević. 

Važna rana dijagnostika

Prema podacima Registra za rak Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut” tokom 2024. registrovano je 346 novih slučajeva raka  kod dece do 18 godina. Bitku s bolešću u istoj godini izgubilo je 42 dece. Ovi podaci saopšteni su tokom obeležavanja Međunarodnog dana dece obolele od raka

Najčešće dijagnoze u dečjem uzrastu bile su leukemije, tumori mozga, limfomi i tumori koštano-zglobnog sistema, koji zajedno čine oko dve trećine svih malignih bolesti u detinjstvu. Razlike u preživljavanju dece obolele od raka nisu posledica samo bolesti, već i pristupa ranoj dijagnostici, lečenju i podršci, navode nadležni. U visokorazvijenim zemljama stopa preživljavanja dece obolele od raka dostiže oko 80 odsto, dok je u zemljama s ograničenim resursima ona značajno niža i iznosi 20 odsto.