U srcu afričke četvrti u Parizu
Market s robom iz Konga, pa Obale Slonovače, slede prodavnice u kojima kupuju doseljenici iz Maroka, Etiopije, Somalije... Mnogi ovde traže parče svoje domovine
Kada za razgledanje Pariza imate svega 24 sata na raspolaganju, prioriteti šta treba videti se menjaju. Glamur i svetsku famu oko prestonice mode i Grada svetlosti, najbitnijih spomenika današnjice, poput obilaska Luvra, penjanja uz Ajfelov toranj ili poseta katedrali Notr Dam i Trijumfalnoj kapiji, ostavili smo po strani i odlučili se za druge delove grada, koji možda nisu privlačni na prvi pogled, ali zato kriju veliko blago za strpljive.
Krenuli smo do Monmarta. Iako danas možda ne odaje utisak najvažnije svetske umetničke četvrti kao nekada, on je i dalje to. Ulice su bile pune, iako je reč o ozbiljnom pešačkom podvigu. Do bazilike Sakr Ker nije lako doći. Stepenice ulice Mont-Seni, koje idu skoro 300 metara u visinu, cena su koju svaki turista veran tradiciji mora da plati kako bi stigao do željenog cilja. Ulica je, sama po sebi, strma, poput Kameničke u Beogradu. Uspon na vrh i poslednji stepenici podsetili su me na scene iz filma „Roki”, u kojem Stalone završava trening trkom uz stepenice Filadelfije.
Što smo bliže bazilici oduševljenje raste. Pogled na nju uživo ne može da se poredi ni sa jednom od fotografija. Na trenutke vrat počinje da boli, jer mora pošteno da se savije da bi se osmotrila čuvena bazilika.
Nedaleko odatle je park Leon, u srcu afričke četvrti 18. arondismana, još jedan skriveni dragulj grada. Razmišljamo da li je skriven zbog glamuroznosti grada kojem pripada ili zbog društva koje se u njemu okuplja. Možda svako ima svoje razloge. Stoga pojava belca dok prolazi kroz njihove ulice izaziva čudne poglede, nikako mržnje, više iznenađenja.
U ovoj afričkoj četvrti nalazi se mnoštvo prodavnica lokalnih produkata iz domovine stanara ovog kraja. Tu su market s robom iz Konga, pa Obale Slonovače, slede prodavnice u kojima kupuju doseljenici iz Maroka, Etiopije, Somalije... Između prodavnica hrane najčešće su radnje odeće, naravno tradicionalne, karakteristične za neku državu, oblast, a ponekad i frizerski salon ili samo prodavnica perika i veštačke kose. Najupečatljivije su ipak redovi koji se stvaraju ispred ovih radnji.
Mnogi tu, u velikim gužvama tokom podnevnih časova radne nedelje, traže parče svoje domovine.
Ove prizore, sigurno ne bi opisali kao tipične pariske, zapravo su prava prezentacija istinske duše ove metropole.
Večni Monmart
Naziv umetničke četvrti Monmart je zaslužio s razlogom: tu su divna zdanja, razni muzeji, pozorišta... Ali, ima tu još šta da se vidi: odmah ispod bazilike nalazi se „Bato-Lavoar”, mali blok među zgradama, nekad stecište slikara Pabla Pikasa, Žorža Braka i Amedea Modiljanija, koji su zaslužili mesto u istorijama umetnosti. Sada na njemu caruju nezavisni umetnici, koji prodaju svoje radove turistima.
Dva košarkaška terena
U ovom, 18. arondismanu, na „graničnim prelazima” ka drugim oblastima zapazili smo i dva markantna košarkaška terena. Kod trga Pigal nalazi se mali, zavučen teren s dva koša, ali okružen vatrometom boja. Na momenat ovde zaboraviš da igraš košarku, a takođe i da si na planeti Zemlji. U parku Leon, na košarkaškom terenu, nalazi se mural afričke žene koja savršeno obuhvata sav osećaj koji teče kroz ove ulice u jednu sliku.
