Održiva gradnja kao pravilo, a ne kao alternativa

Posle izložbi „Paralelna mesta” (2019) i „Daljina koja spaja” (2023), arhitekta Bratislav Tošković (1960), koji već 38 godina živi i radi u Finskoj, ponovo je došao u rodni grad. U Beogradu je završio Arhitektonski fakultet 1985, karijeru započeo kao predavač na Univerzitetu u Mosulu u Iraku, a od 1988. godine nastavio je u Finskoj u čuvenom birou Parviainen Architects (sada Olla Architecture), čiji postaje partner još 2003. Kao jedan od predavača došao je ovaj put u Beograd da bi sa predavanjem pod nazivom Circular Intelligence in Urban Development učestvovao na konferenciji Smart Engineering for Urban Development, koju su organizovale nordijske zemlje u Privrednoj komori Srbije. Dugogodišnjim radom u Finskoj specifičan finski stil nadahnuo je Toškovićev duh sa tri struje: funkcionalnom, organskom i humanom, što se jasno osećalo kada je preko tri svoja projekta na konferenciji predstavio raznolike vidove otelotvorenja održivosti u arhitekturi. Kaže da mu je želja bila da prikaže kontrateg stereotipskim trendovima, koji su sve više prisutni u Srbiji, gde se pod zelenom arhitekturom uglavnom podrazumevaju objekti sa zelenim krovovima i gustim zelenišem posejanim po terasama.

Ovo je manji deo našeg razgovora.

Koji su to vaši projekti u Finskoj koji slove za održivu arhitekturu, i po čemu se oni razlikuju od ovdašnjih?

Predstavio sam tri sasvim različita projekta koji pokazuju kako cirkularna ekonomija postaje pokretač urbanog preporoda i rasta vrednosti nekretnina, dostižući Sweet Spot – ravnotežu ekonomske, ekološke i kulturno-socijalne održivosti: TAGI – deponija pretvorena u zelenu oazu sa golf terenima: gasovi iz deponije se koriste za grejanje 600 domaćinstava, tereni se zalivaju kišnicom, objekti rade na geotermalnu i solarnu energiju. Zimi prostor postaje ski-staza, a u neposrednoj blizini nikli su i novi sportski i trgovački sadržaji. HAIKU – obnovljena zgrada u Helsinkiju: umesto rušenja, investitor je obnovio objekat, a 600 starih prozora pretvoreno je u unutrašnje pregrade. Projekat je ušao u finale World Architecture Festival i predstavljen je prošle godine u Majamiju. ECM – tržni centar recikliranih proizvoda: razvija usluge edukacije o održivosti i zapošljava mlade i osobe sa ograničenim sposobnostima. Fasade svake godine dobijaju nove umetničke instalacije od recikliranih materijala.

Ovo bi trebalo prvom prilikom objasniti širem krugu arhitekata u Srbiji, s naglaskom da arhitektura sa građevinarstvom danas ima posebnu odgovornost za probleme klime i globalnog razvoja. Po mojoj oceni, temi održive arhitekture u Srbiji se još pristupa površno, bez dovoljno razumevanja pojma održive arhitekture.

Nemam ni najmanju sumnju u nivo obaveštenosti i stručnosti arhitekata u Srbiji kada je reč o održivoj gradnji. Naprotiv, stručna scena je poslednjih godina vidljivo sazrela. Sve je više foruma, stručnih časopisa, konferencija, studentskih radionica i javnih manifestacija koje promovišu održivost, cirkularnu ekonomiju i odgovorno upravljanje resursima. Međutim, problem ne leži u struci, već u širem sistemu vrednosti koji još uvek ne prepoznaje pun značaj održive gradnje. To je onaj tihi, ali presudni sloj društva u kojem se odlučuje šta je važno, šta se nagrađuje, a šta se toleriše kao „dovoljno dobro”. U Srbiji taj sloj još uvek nije dovoljno usklađen sa principima održivosti. Investitori i dalje najčešće razmišljaju o konceptu brze isplativosti, a ne dugoročne vrednosti. Održivi materijali, energetska efikasnost i cirkularni principi često se doživljavaju kao trošak, a ne kao investicija koja se vraća kroz decenije. Propisi postoje, ali retko podstiču inovaciju. Nedostaju sistemske mere i jasni kriterijumi koji bi održivu gradnju učinili standardom, a ne izuzetkom. U javnosti se i dalje vrednuje „koliko je izgrađeno”, a ne kako je izgrađeno. Održivost se često posmatra kao luksuz, a ne kao osnovna potreba savremenog društva.

Odlazak i rad nekoga ko je iz balkanske sredine u zemlju kao što je Finska zahtevao je veliku hrabrost zbog konfrontacije sa drugim mentalitetom i odnosom prema prirodi, zajednici... U Srbiji još postoji nerazumevanje, pa čak i otpor kod nekih uvaženih profesora, koji smatraju da je ideja održivog razvoja nametnuta i prevaziđena.

Heverovatno je da danas, posle svih iskušenja, podataka i analiza realne globalne situacije, neko može da misli da je održivi razvoj prazna ili prevaziđena priča. Iskustva nordijskih zemalja su tu neprikosnovena. U Finskoj se već odavno podrazumeva da održiva gradnja nije samo tehničko pitanje, to je pitanje civilizacijskog izbora. Ona utiče na zdravlje ljudi, kvalitet javnog prostora, energetsku nezavisnost, otpornost gradova i dugoročne troškove koje društvo snosi. Kada sistem vrednosti prepozna te koristi, održivost prestaje da bude tema za stručne krugove i postaje deo svakodnevne kulture građenja.

Pre tri godine u Beogradu ste priredili izložbu „Daljina koja spaja”. Poredeći nazive dve vaše izložbe, čini mi se da arhitekturu vidite kao potencijalnu šansu uzajamnog razumevanja između arhitekata dve različite kulture i mentaliteta.

Da, radi se o izložbi priređenoj povodom uručivanja Velike nagrade arhitekture za životno delo koju mi je dodelilo Udruženje arhitekata Srbije. „Daljina koja spaja” nije retrospektiva mog rada, već, pre svega, samoispitivanje u kojem prošlost i sadašnjost zajedno čine budućnost. To je trenutak u kojem se umetnik arhitekta odmiče od svog dela da bi smislio kako dalje. Moj stvaralački opus pretočen je u mentalni pejzaž, u kojem se prepliću razum i emocije, san i java, red i haos, neobično i obično.

Čini mi se da ovim koridorom mentalnih trajektorija, ili mentalnim pejzažom, kako vi kažete, srpska arhitektura može nešto da stekne od Finske.

Cvaki uspešan projekat – bilo da je reč o obnovi, reciklaži, energetskoj efikasnosti ili transformaciji zapuštenih prostora – postaje važan presedan koji menja percepciju i pomera granice mogućeg. U Finskoj sam iz prve ruke video kako se takvi presedani pretvaraju u novu normalnost. Voleo bih da isto vidim i u Srbiji; da održiva gradnja prestane da bude alternativa i postane osnovni način na kojem gradimo budućnost. Moje iskustvo je tu da doprinese tom procesu, ne kao gotov recept, već kao dokaz da je drugačiji pristup moguć, ostvariv i dugoročno najopravdaniji i najisplativiji.