Ljubavi mladosti moje

Šansonjer i komičar, pisac najromantičnijih stihova sedamdesetih, a potom tvorac folk-rok parodije koja je uzdrmala Jugoslaviju pred raspadom, kasnije TV scenarista  i humorista – istovremeno nagrađivan i kritikovan – Boris Bizetić svoj nastup počasnog gosta na predstojećem jubilarnom 65. „Beogradskom proleću” vidi, kako za „Magazin” kaže, kao „ono između nas danas i nas od nekad”.

– Kada  je samo dan posle ovog festivala davne 1970. moja prva pesma „Ako jednom vidiš Mariju”, koju je otpevao Miki Jevremović, vrteći se na svim radijima postala hit, imao sam svega 20 godina i nisam bio siguran da dobro čujem i da ne sanjam. Tačno je da sam kao dečak rastao leti pored moje nane na Velom Ižu u Dalmaciji, gde sam u satima bure u maloj kući od kamena još kao đak osmak šezdesetih savladao gitaru i komponovao pesmu koja se takmičila na letnjem „Prvom  glasu”. Tačno je i da su Dalmaciji ostale pesme mladića na moru „Na Iž se opet vrati” i „Hajmo svi na Feštu”. Ipak, ni posle uspeha sa „Marijom” nisam slutio da će se već 1972. godine na godišnjoj listi „Ekspres Politike” naći još dva moja hita koja je, naravno, pevao neprevaziđeni Miki: „S kim si sada kad je tužno vreme” i „Tako je plakala Isidora”, pesma popularna naročito po tome što su svi uglas pevali ,,tamo na obali mora, našeg mora…”

Uskoro slede i naši zajednički veliki hitovi „Kad bih znao da je sama” i „Dosta mi je njenog hladnog osmeha” – kako priča s radošću.

– Bili su to srećni dani jugoslovenske pop scene koju su obeležili i Dragan Stojnić, Radmila Karaklajić i drugi kojima sam rado pisao pesme i „izbacivao” tiraže i do milion i po primeraka ploča. Toj „Ju-hit-ekspanziji” doprinele su naročito velike zvezde muzičke scene kao što su kompozitori Kornelije Kovač i Arsen Dedić, kao i pevač Zdravko Čolić. Rezultat svih nas je da smo nedeljno imali bar tri velika hita. Bilo je to vreme sjajnih muzičara, i kako bih rekao, onih koju su „prošli” najstrožu ocenu – Radio Beograda.

Sam Bizetić je, kao izvođač posebno sentimentalnog glasa, taj prag prešao odmah: na ovogodišnjem „Proleću” će podsetiti na svoj prvi pevački nastup sa hitom „Ljubavi mladosti moje”…

Njegova druga ljubav bila je parodija našeg društva u tadašnjem kulturnom „prelamanju” sa tla domaćeg sela, odnosno sa Istoka, na Zapad – ansambl „Rokeri s Moravu”, koji je osnovao dok je, služeći vojsku u Rijeci jedne večeri u kasarni na Jadranu, napisao hit „Stojadinka ovce šiša”. Kako kaže, sa Zvonkom Milenkovićem, koga je upoznao na odsluženju vojnog roka, osnovao je „međunarodni poljoprivredni ansambl” koji je „ušao u svačiji dom, kog su rado slušali i razumeli i nepismeni i visoko obrazovani”. Poruka hitova poput „Krkenzi kikiriki everi dej” bila je zdravi humor „koji ne treba posebno izmišljati, kada se u našem vlastitom jeziku i okolini nalazi sve što nam treba”.

Folk-pop hitovi bili su parodija na sve što se tada prikazivalo na televiziji „od Srebrnih krila do dinastije Karington”, podseća. Kritika je tada isticala da je razlika između „plitkog i pitkog u njegovim tekstovima ogromna”, dok su se „Oskari popularnosti” nizali. Sa ovim hitovima koji su pevala i deca, Bizetić je obišao sva sela i varoši bivše Jugoslavije, zbog čega je ubeđen da oni koji su „Rokere” slušali u detinjstvu – duže žive.

Kako tvrdi, tada su se razlikovali jasno pop, rok zvuk i narodna muzika „sve dok turbo folk nije pokvario dobre stare narodnjake”. Posle skoro 15 godina „drmusanja jugoslovenskih bina”, 1991. sa početkom ratnih sukoba u zemlji, „Rokeri” su okačili opanke o klin.

U teška vremena, Boris se, kako kaže „bacio” na radio i televizijske emisije. Najpre na „Bebeviziju” na TV Politici, a vodeći posle toga i „BB šou”, u ulozi Slavujke, na TV Pink. Ćerke koje je angažovao, Anita (45) i Doris (40) danas su modna kreatorka i stručnjak za ton. Sa suprugom Magdalenom gleda redovno aktuelne filmove i serije, a fudbalski prenosi su za njega poslastica. Kaže i da kao penzioner nema nikakvu obavezu sem da popije tabletu za pritisak…

Kao mlada pevačica

U maniru svojih šou programa, Boris o sadašnjem vremenu priča unoseći se kao scenarista u ulogu mlade pevačice: „Danas, evo, kucnem mobilni telefon na ’Gugl’ i tamo se obavestim da ta i ta mlada pevačica snima singl koji će objaviti, recimo, sledeće nedelje”.

– Pitam se onda šta znači danas „objavila sam singl”. Uglavnom je njena priča sledeća: „Rodila sam se pre 25 godina kada već uveliko nije bilo klasičnih koncerata. Nema festivala gde ću lepo da se obučem, izađem na binu kao ’super riba’ i da otpevam pesmu koja će dići ljude na noge, a potom stići i na moj album. Ali, važnije od toga bilo bi da me vidi cela sala i TV kamera prenosi u boji u svaki dom”.

Boris sa setom zaključuje:

– Tog njenog sna više nema. Objave da je ta i ta napunila Arenu i slične, ne svedoče o koncertnom vremenu. Hiljade koncerata koje sam održao po selima, varošima i gradovima, u halama i operskim dvoranama po celom svetu, nešto su sasvim drugačije. Danas, pomenuta pevačica mora da ide po klubovima sa bar tri muzičara koji su pratnja, pa se nada da će je čuti i videti neko ko će platiti dovoljno i za njih i da ona uplati tekstopiscu i kompozitoru za novi hit i još da uloži u studio u kom će snimati. A onda će na „stiku” dobiti svoj prvi singl, koji će „baciti” po društvenim mrežama u nadi da će je zvati na razna mesta. Da zaradi još neku kintu i povrati uložene pare. Nekada tako uopšte nije bilo. Svake nedelje ste imali po desetak novih singl ploča sa po dve pesme, a svakog meseca je po pet-šest pevača iz države objavilo long-plej ploču. Nisi znao gde da se okreneš od kvalitetne konkurencije i tolikog angažmana u diskografiji i na koncertima – kako priča.

– Koncerti su donosili honorare izvođačima, a ploče redovan novac i autorima i pevačima i izvođačima. Istina, najviše je uzimala kuća koja objavljuje hit i tako je to funkcionisalo u krug. Da se vratim na mladu pevačicu: ona danas može da snimi singl, a posle toga joj savetuju da se razodene i da je objavi neka novina na srednjim stranama, i to po mogućstvu tako da se pojavi „atraktivno” odevena sa svojim sadašnjim ili bivšim poznanikom koji je poznata ličnost...

Bizetić smatra da festivali nisu danas za pevače komercijalno isplativi kao nekad i da ih zato i nema toliko, podsećajući na to da su svi festivalski koncerti u bivšoj Jugoslaviji nastali po uzoru na „San Remo” u Italiji.

– Taj „San Remo” danas, uz fantastičnu rasvetu i vrhunski zvuk, i goste među kojima su i glumci iz Holivuda, svetske manekenke i komičari, ipak, ne lansira pesme koje će narod pevati odmah. A pesme su te koje čoveka zaokupljuju. Tako da je moda u svetu pop muzike, koja se nekada zvala zabavna, danas na strani producenata i njihove zarade. Oni su, kao i garderoba pevača, postali važniji nego sama pesma.

– Drugo, postali su važniji tekstovi nego muzika. Oni su oduvek bili bitni, ali na muzičkoj sceni ne mogu biti važniji od melodije. Jer, najpopularnije pesme iz vremena kog se ja sećam su bile one koje na ekskurziji đaci pevaju uz jednu gitaru a da ne moraju da znaju tekst. Ono što se zvižduće po ulici ili stanu ne mora da ima ozbiljan tekst. Mnogi instrumentali, naročito u evergrin muzici, sami su po sebi veliki svetski hitovi. Prema tome, festivali su danas odraz opštih pojava. Recimo, propala je i disko industrija.

Boris za kraj poručuje javnosti:

– Ukoliko se MTS dvorana, nekadašnji Dom sindikata, odluči da organizuje moj koncert na kome bi desetak pevača izvodilo tih dvadesetak pesama čiji sam kreator – to bi bio moj treći autorski koncert. Prvi, posvećen velikim romantičnim hitovima, 1973. je organizovala tadašnja uprava Doma sindikata.

– Drugi sam održao u režiji TV Beograda u vreme kada počinje moja nova karijera na istim tim daskama na kojima su Rokeri, za koje sam napisao 220 pesama za 20 albuma, „razvaljivali” našu legendarnu muzičku dvoranu i održali desetine koncerata. Ipak, moj treći autorski koncert će se zvati „Ljubavi mladosti moje” – poručuje Boris Bizetić.

Lepo stoji partizanska bluza

Kao odgovor na nošenje jakni sa američkim vojnim oznakama, država Jugoslavija je 1972. angažovala modnu konfekciju da „iskoči” sa kolekcijom odevnih predmeta koje nose oznake Jugoslavije. Održan je koncert i ujedno modna revija pod nazivom „Lepo stoji partizanska bluza”, koji je Boris Bizetić muzički vodio, aranžirajući 20 partizanskih pesama u pop stilu, a pevali su ih poznati pevači, od Zdravka pa nadalje, u direktnom prenosu za celu zemlju, dok su novine pisale da je to najgledanija emisija. „Danas to vidim, baš kao i moje humorističke emisije novijeg doba, samo kao deo svoje svestranosti. Sve je to bilo u svoje vreme, a ja sam vlasnik svoje karijere”, kaže Boris, odgovarajući i na kritike i na pohvale.

Mladima preporučuje bozu

„Mladima bih preporučio neko bezalkoholno piće, recimo bozu, ako su ih roditelji obavestili šta je to. Što se uspeha u muzičkom svetu tiče, nisam merodavan, jer ni meni niko nije dao recept. Talentovani ponekad uspeju, ako ih ’strefi’ sreća. Uostalom, da li su novac i uspeh odraz prave sreće? Ko pokuša – znaće”, rekao je za kraj Bizetić.