Inspiracija mora da me „udari u stomak”

U Beogradu je još otvorena izložba priznate slikarke i profesorke Marije Dragojlović, u prepunoj galeriji „Novembar”, u kojoj će moći da se pogleda do 3. maja. Ovde su izložena dela od 2018. godine do sada,  slike i umetnički predmeti, iz ciklusa često nagrađivane autorke koja je dobitnik i „Politikine” nagrade za najbolju izložbu 2010. godine. Poznata po „neverovatnoj preciznosti u radu”, autorka je za „Magazin” rekla da su joj inspiracije predmeti ili detalji koji su na nju ostavili utisak u detinjstvu, za koje su vezani ona ili njena porodica.

„Izložena dela govore o mom emotivnom odnosu prema predmetima, prema estetici koju oni nose. Moram da imam ličan odnos prema onome što radim i što izmeštam preko formata u neko novo značenje. Omiljeni predmeti kao tema – lepeze, češljići, fotografije iz porodičnih albuma –  uveličani su i to dovoljno da izađu iz svoje realne situacije. Gube na stvarnom značenju baš zato što izlaze iz okvira stvarnosti. Postaju monumentalniji, ne zna se da li se radi o arhitekturi, običnoj kutiji ili nečem trećem. Prosto, menja se kontekst. Zato moj rad predstavlja jednu distancu umetnika koju pokušava da prenese posmatraču. To je poruka da se malo „ohladite” u posmatranju i da to nikako ne bude patetičan odnos prema stvarnosti, već da napravite značajno odstojanje”.

– Slikam u raznim tehnikama – pastel, crtež, ulje, akril ili fotografija na kojoj intervenišem. Medij mi nije važan, moj odnos prema umetnosti je takav da inspiracija, odnosno predmet i sam rad moraju da me „udare u stomak”, kako bi se reklo u žargonu. Bilo da je u pitanju video, crtež, film ili pastel. Umetnost mora da Vas udari u stomak, bilo koji medij da je u pitanju.

Marija Dragojlović rođena je u Šapcu, a živi i stvara u Beogradu, kako kaže, „milion godina”.

– Gde god da odem, u koji god deo našeg glavnog grada grada, pronađem neki fragment koji mi se dopada. Fragment kažem jer, u celini, Beograd je haotičan grad i oduvek zapušten u odnosu na poznate svetske metropole i umetničke gradove u kojima se poštuje koncept. Zato se nekada, recimo, u Veneciji osećam bolje.

Posle otvaranja, razgovarali smo i sa poznatom kustoskinjom Mijom David:  „Marijina umetnost je za mene neverovatna nežnost i vidi se jako posvećen  i dugotrajan rad na svakoj od slika kojima umetnica na neki način prenosi odnos između predmeta i emocije koju taj predmet za nju nosi – do nas i našeg kasnijeg zaključka”.

Kako je Mia još rekla za „Magazin”, za nju je umetnost Marije Dragojlović tiha protivteža savremenoj kulturi zaborava: „Ona predmetima vraća  njihovu sporost i dostojanstvo, podsećajući da stvari mogu da nose sećanja, dodire i tragove onih koji su ih koristili. U tim uvećanim predmetima ostaje nešto krhko i dragoceno. Blaga, gotovo nežna pažnja prema stvari, koja nas podseća da lepota često počinje upravo tamo gde odlučimo da nešto sačuvamo. Ako ste nekad nekog izgubili, znate šta znači zamrznuti vreme”.

Kako na kraju u našem razgovoru  ocenjuje: „Nežnost. Pažnja. To su slike Marije Dragojlović. Ogromna emocija zatvorena u ram, zapečaćena tako da ne može da nas preplavi, da ta tuga ostane unutra, a da pogled izazove osmeh”