Boja neba se može izmeriti
Da li je nebo isto plavo svuda na planeti? I kako se uopšte meri nešto što izgleda nemerljivo? Krajem 18. veka, jedan švajcarski naučnik pokušao je da uradi upravo to: da „uhvati” boju neba i da joj da broj.
Rezultat je bio mali, danas gotovo zaboravljen instrument pod imenom cijanometar, kružna skala plavih nijansi koja je omogućavala da se nebo ne samo posmatra, već i precizno meri.
Cijanometar koji je stvorio planinar i fizičar Oras-Benedikt de Sosir (uz malu pomoć Aleksandra fon Humbolta), je krug od 53 nijanse plave boje - od bele do duboko crno-plave - obojen pruskom plavom. Dok se Sosir penjao na Monblan, primetio je da nebo postaje tamnije sa visinom. Shvatio je da boja neba može otkriti koliko vlage, prašine i kristala leda lebdi u vazduhu.
Na prvi pogled deluje kao umetnički predmet: krug podeljen na desetine tonova plave, od mlečno bele do gotovo crne nijanse noćnog neba. Ali, iza te jednostavnosti krije se ozbiljna naučna ideja da prirodni fenomen koji svi vidimo, ali ga različito doživljavamo, pretvori u merljivu vrednost.
Cijanometar je nastao u vreme kada je nauka tek počinjala da sistematizuje svet oko sebe. Tada nije bilo satelita, kamera ni digitalnih senzora, samo ljudsko oko i genijalna potreba da se priroda razume.
Ono što je najviše fasciniralo naučnike bilo je otkriće da se boja neba menja u zavisnosti od visine, čistoće vazduha i atmosferskih uslova. Što se penjete više, nebo postaje dublje, intenzivnije, gotovo „nestvarno” plavo.
Danas, u eri satelita i klimatskih modela, cijanometar deluje kao romantični relikt prošlosti. Ali u svoje vreme, on je bio prozor u novo razumevanje atmosfere.
Čovek koji je nosio nebo u džepu
Među prvima koji su shvatili značaj ovog neobičnog instrumenta bio je upravo nemački prirodnjak i istraživač Aleksander fon Humbolt.
On nije posmatrao svet iz laboratorije, već iz najudaljenijih delova planete: iz džungle, sa vulkana, sa Anda. U svojoj torbi, pored kompasa i barometra, često je nosio i cijanometar.
Za Humbolta, nebo je bilo indikator života planete, a ne samo pozadina nekog naslikanog pejzaža.
Dok je putovao kroz Južnu Ameriku, beležio je kako se nijanse neba menjaju sa nadmorskom visinom, vlagom i klimom. Na vrhovima Anda, gde je vazduh izuzetno redak i čist, zapisivao je najdublje, najintenzivnije plave tonove koje je cijanometar mogao da prikaže.
Na nižim visinama, u vlažnim dolinama, nebo je postajalo svetlije, gotovo bi izbledelo.
Ova posmatranja su pomogla da se razvije ideja da je atmosfera dinamičan sistem povezan sa reljefom, klimom i životom na Zemlji.
