Ima nade za šumske divove

Lepu vest smo nedavno saznali od dr Dragane Ostojić, državne sekretarke Ministarstva zaštite životne sredine – završena je javna rasprava povodom pokretanja zaštite prirodnog područja I kategorije, kao Specijalnog rezervata prirode „Bosutske šume”.

Zašto je to lepa vest, pa još i za rubriku „Aktuelno”?

Zato što Bosutske šume predstavljaju područje s najprostranijim, najstarijim i najočuvanijim šumama hrasta lužnjaka (Quercus robur), s izuzetno vrednim šumskim, vlažnim i vodenim staništima.

Hrast lužnjak nije samo biljka. On je dom, hrana i istorija. Njegov žir hrani životinje, njegovo drvo gradi kuće, brodove i burad za vino i rakiju. Njegova senka stvara uslove za život stotina drugih vrsta. A nekada je bio i više od toga – mesto okupljanja, zakletve, odluke.

Nekada beskrajna šuma

Šume hrasta lužnjaka pokrivale su u davna vremena velike delove Srbije, posebno u ravnicama. Danas su, usled intenzivne seče, širenja poljoprivrede i urbanizacije, svedene na znatno manje površine.

Stručnjaci upozoravaju da su ove šume među najugroženijim ekosistemima u Srbiji. Promene klime, snižavanje nivoa podzemnih voda i ljudski faktor dodatno utiču na njihovo slabljenje i nestanak.

Teško je danas i zamisliti da su ovakve šume nekada prekrivale ogromne prostore Posavine. U 17. veku, nizijske prašume hrasta lužnjaka prostirale su se na više od 700.000 hektara. Danas su od tog zelenog prostranstva ostali tek fragmenti. Najveći među njima nalazi se upravo ovde – u Bosutskim šumama.

Kada se zakorači u šumu uz Bosut, čuje se šuštanje lišća, udaljeni krik orla belorepana i tiho kretanje srne. Miris vlage i zemlje podseća da je ovde sve povezano – drvo, voda, životinje i čovek.

A iznad svega – hrastovi.

Stari, visoki, razgranati. Neki od njih pamte više od jednog veka. Drugi su već pali, ali i dalje leže u šumi, kao nemi svedoci vremena. Jedan takav, star gotovo 450 godina, prsnog prečnika 224 centimetra, izvaljen u korenu leži ušuškan šumskim tepihom – kao fosil jednog sveta koji nestaje.

Dobrobiti šume

Bosutske šume su najveći šumski kompleks hrasta lužnjaka u Srbiji, a zajedno sa Spačvanskim šumama u Hrvatskoj čine najveći predeo lužnjačke šume u Evropi.

U cilju pokretanja postupka zaštite ovog prirodnog dobra, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode dostavio je 2025. Studiju zaštite Ministarstvu zaštite životne sredine.

– Reč je o području od nacionalnog i međunarodnog značaja, na površini od 17.618,14 hektara, sa 37 tipova staništa i velikim brojem strogo zaštićenih vrsta – objašnjava Dragana Ostojić.

Ona dodaje da je ovo područje prepoznato i kao značajno stanište ptica, kao i potencijalni deo evropske ekološke mreže „Natura 2000”.

U ovoj šumi ništa nije slučajno. Svaki sloj ima svoju ulogu – od krošnji koje propuštaju svetlost, do vlažnog tla u kojem život pulsira.

– Ovde imamo sedam spratova vegetacije – od vrha krune, nižeg drveća i žbunja, do zeljaste vegetacije, gljiva i dubokog korenja. To je veoma složen i povezan ekosistem. Kada se naruši, gubi se stabilnost, produktivnost i raznovrsnost – reči su Alena Kiša iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.

U starim stablima duplje prave detlići, u njima se skrivaju slepi miševi, dok se u senci kreću srne, divlje svinje i lisice. U barskim džepovima rastu jova ili joha i jasen.

Prema rečima ornitologa Nikole Stojnića, ovde je zabeleženo čak 156 vrsta ptica, a pronađene su i biljke za koje se smatralo da su nestale sa ovih prostora.

Gde voda odlučuje o životu

Četiri osnovne dobrobiti ovog ekosistema su zaštita od poplava, trajnost prihoda od šumarstva, očuvanje staništa i tradicionalni uzgoj svinja.

Hrast lužnjak raste tamo gde zemlja pamti vodu.

Nekada je Sava redovno plavila ove šume. Posle izgradnje nasipa, voda se povukla – a sa njom i prirodna ravnoteža.

Ironija je što bi upravo ove šume mogle da štite od poplava. Spoznaja do koje se došlo tek 100 godina posle podizanja nasipa i kanalskih mreža. Mogle bi da prime milione kubika vode, da ublaže udare reka, da sačuvaju polja i naselja. Istraživanja pokazuju da bi vraćanje vode poboljšalo kvalitet šume za 30 do 50 odsto.

Tradicionalan uzgoj svinja takođe ima svoju ulogu – rijući zemlju, životinje održavaju bare i sprečavaju zarastanje, čuvajući staništa brojnih vrsta.

Hrast lužnjak nije važan samo kao prirodni resurs. U srpskoj tradiciji, hrast ima posebno mesto – simbol je snage, trajnosti i opstanka.

Očuvanje ovih šuma nije samo pitanje prirode, već i odgovornosti prema budućim generacijama. Jer, u senci starih hrastova, ne čuva se samo priroda – već i deo identiteta Srbije.

Pod hrastom se donosila sloboda

Na praznik Cveti 1815. godine, pod hrastom lužnjakom, koji se u narodu naziva i grm, u Takovu je Miloš Obrenović objavio početak borbe protiv turske vlasti i dizanje Drugog srpskog ustanka.

Taj hrast – Takovski grm – postao je simbol slobode.

Njegove grane su, po narodnom verovanju, pratile sudbinu dinastije. Kada su se lomile – lomila se i istorija.

Danas na tom mestu raste novi hrast. Kao podsetnik da se neke stvari ne smeju prekinuti.

Nekada je više manje

U šumama kojima se gazduje postoji manje životnog prostora za neke ključne vrste kao što su detlići, slepi miševi, orlovi, tartufi, velika hrastova sjajnica, izuzetno cenjena i lekovita biljka – genoderma lucidum koja traži stare hrastove koji polako gube svoju vitalnost.

Pre nego što se čovek umešao pre 250 godina planskim gazdovanjem, stare hrastove šume su imale od 30 do 50 hrastova po hektaru, a danas ih je od 80 do 100. Zato što se, po rečima stručnjaka, 250 godina neguje ekonomski najvažnija vrsta, hrast lužnjak, dobra stvar je što su još uvek šume mešovite. Do početka industrijske revolucije ove šume davale su dva puta veću ekonomsku vrednost i dobit zahvaljujući žiru, on je bio ključna hrana za svinje i stoku dok nije bila razvijena poljoprivreda. Tek od 19. veka kada je otkrivena motorna testere i počela proizvodnja dužica za burad za čuvanje vina i konjaka, drvo je postalo primarno.