Veštačka inteligencija predviđa datum smrti
U vremenima kada veštačka inteligencija svakodnevno pomera granice mogućeg, jedno novo istraživanje otvara pitanje koje je istovremeno fascinantno i uznemirujuće: da li je moguće unapred znati kada ćemo umreti?
Naučni projekat koji su zajednički sproveli istraživači sa danskog Tehničkog univerziteta i američkog Northeastern University pokazao je da odgovor možda više nije u domenu naučne fantastike.
Koristeći napredne modele veštačke inteligencije, naučnici su razvili sistem sposoban da sa zapanjujućom preciznošću predvidi rizik od smrti kod neke osobe.
Model, nazvan „life2vec“, funkcioniše poput algoritama koji predviđaju sledeću reč u rečenici, ali umesto jezika, analizira ljudske živote. U njegovu memoriju unose se ogromne količine podataka: zdravstveni kartoni, obrazovanje, prihodi, radni status, pa čak i detalji poput učestalosti poseta lekaru ili promena u karijeri.
Na osnovu tih informacija, veštačka inteligencija uči obrasce koji prethode određenim životnim ishodima, uključujući i smrt.
Rezultati su, prema rečima istraživača, zapanjujući. U testovima, model je bio precizniji od mnogih postojećih statističkih metoda koje se koriste u medicini i osiguranju. Drugim rečima, algoritam je mogao da pogodi ko će umreti u određenom vremenskom okviru sa mnogo većom tačnošću nego što je to do sada bilo moguće.
Veštačka inteligencija detaljno analizira ljudske živote
Studija sa zaključcima ovog naučnog projekta objavljena je u časopisu Nature i, prema medijima poput Science, predviđanja veštačke inteligencije koja se koristi u istraživanju postižu zapanjujuću stopu tačnosti od 78 odsto.
Međutim, iza ove tehnološke senzacije krije se i niz ozbiljnih etičkih dilema. Šta znači živeti u svetu u kojem algoritam može da proceni vaš životni vek? Ko ima pravo na te podatke? Lekari, osiguravajuće kuće, države? I možda najvažnije: da li bi ljudi uopšte želeli da znaju kada će umreti?
Sposobnost veštačke inteligencije da popuni biografske praznine, konstruiše vremensku liniju i pravi predviđanja na osnovu obimnih podataka, pretvara svaki život u CV koji je se može definisati određenim datumom završetka.
Naučnici naglašavaju da cilj istraživanja nije predviđanje smrti pojedinaca iz radoznalosti, već unapređenje javnog zdravlja. Preciznije prognoze mogle bi da pomognu u ranom otkrivanju rizičnih faktora, boljoj prevenciji bolesti i efikasnijem planiranju zdravstvenih sistema. Drugim rečima, ideja nije da se predvidi kraj, već da se produži život.
Ipak, sama činjenica da tehnologija ulazi u ovako intimnu sferu ljudskog postojanja menja način na koji razmišljamo o sudbini, slobodnoj volji i kontroli nad sopstvenim životom. Dok jedni u ovome vide revoluciju u medicini, drugi upozoravaju na opasnost od zloupotrebe i dehumanizacije. Da li smo zaista samo zbir predvidivih obrazaca?
