Kako je velika kneginja Olga sačuvala prazničnu radost

Vaskrs je u ruskoj pravoslavnoj tradiciji praznik nad praznicima, duboko utkan u porodični i duhovni život. U običajima vezanim za ovaj dan ogleda se radost zajedništva: farbanje jaja, pečenje svečanog kuliča, priprema sirne pashe, liturgija i zvona koja u ponoć najavljuju Hristovo vaskrsenje.

– Upravo tu radost, umetnički pretočenu u boje i svetlost, sačuvala je velika kneginja Olga Aleksandrovna, najmlađa ćerka cara Aleksandra Trećeg i sestra poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog – priča za „Magazin” Vladimir Pešić, kolekcionar.

On je izuzetan poznavalac dela ruskih likovnih umetnika, u čijoj zbirci se nalaze i dela ove slikarke plave krvi. On podseća:

– Dvadesetih godina prošlog veka, u emigraciji, Olga je naslikala akvarel „Uskršnji astal”. Na njemu su jaja, kulič, svečana trpeza – intimni prizor koji je postao most između domovine i tuđine – dodaje Pešić, uz napomenu da taj rad nije samo umetničko delo već i svedočanstvo. Bio je izložen i u Beogradu: donela je deset radova na Veliku izložbu ruske umetnosti 1930. godine u sali „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, a trinaest radova na periodičnu izložbu ruskih umetnika 1937. Samostalne izložbe imala je u Kopenhagenu (1934) i Londonu (1936).

Biti, a ne izgledati

Život poslednje ruske velike kneginje, po rečima našeg sagovornika, bio je ispunjen žalostima kakve malo ko iskusi. Ali ih je svojom dobrotom, skromnošću i odvažnošću nadvisila.

– Tako kneginja Olga, nesalomivog i vedrog duha, može da nam bude primer i uteha – zaključuje Pešić.

Rođena je 1882. godine u Petergofu. Njen otac, car Aleksandar Treći, bio je strog, ali nežan, a majka, carica Marija Fjodorovna, danska princeza Dagmar, donela je u rusku palatu duh severne Evrope.

– Olga i njena starija braća i sestre, uključujući budućeg ruskog cara Nikolaja Drugog, odrastali su u seoskoj palati u Gatčini, u okruženju koje je, uprkos carskom poreklu, bilo prožeto skromnošću i disciplinom. Olga je od malena pokazivala interesovanje za slikarstvo. Otac je podržavao zanimanje svoje kćeri, budući da je i sam bio veliki kolekcionar i poznavalac umetnosti. Njegova kolekcija čini okosnicu Ruskog muzeja u Peterburgu. Kneginja se školovala kod najboljih profesora slikarstva – Kirila Lemoha, Vladimira Makovskog, Stanislava Žukovskog i Sergeja Vinogradova. U emigraciji je dodatno usavršavala svoj talenat posećujući umetničke galerije. Njene slike prodavane su u Londonu, Berlinu i Parizu.

Tokom proslava Božića i Vaskrsa u palati, velika kneginja je volela da slika dečje igre i mrtvu prirodu s prazničnom trpezom. Pravoslavlje je bilo u srži vaspitanja carske porodice. Kako je kasnije govorila kneginja Olga:
„Svi smo bili vaspitani u duhu strogog pridržavanja kanona vere. Svake nedelje smo bili na liturgiji, a mnogobrojni postovi i svaki događaj od nacionalnog značaja bio je obeležen svečanim molebanom; sve to je za nas bilo tako prirodno, poput vazduha koji udišemo.”

Takav odgoj oblikovao je njen karakter: neposredan, iskren i snažan. Nije volela dvorsku raskoš niti balske haljine, koje je nazivala „oklopima”. Više od svega cenila je jednostavnost i istinu, životni moto koji je kasnije sažela u rečima: „Biti, a ne izgledati.”

Nije odustajala od dobrote

Život je nije mazio. Prvi brak u Rusiji, sklopljen iz dužnosti, s mužem kockarom, bio je bez ljubavi. Tek kasnije, u vezi s oficirom Nikolajem Kulikovskim, s kojim je imala dva sina, pronašla je ličnu sreću, ali u trenutku kada se njena domovina rušila.

Posle Oktobarske revolucije i pada monarhije usledili su izgnanstvo i čežnja za domovinom. Na putu bez povratka krenula je s porodicom preko Rostova na Donu, Carigrada, Beograda i Beča, da bi se na kraju nastanila u Danskoj, gde je živela njena majka. U Beogradu joj je kralj Aleksandar Karađorđević ponudio trajni boravak.

U emigraciji, dom Olge Aleksandrovne postao je okupljalište za sve koji su delili gorku sudbinu izgnanstva. Nastavila je dobrotvorni rad: na aukcijama je prodavala svoje slike i prihodom pomagala ruskim emigrantima u teškom položaju.

Nakon Drugog svetskog rata, pod pritiskom, preselila se u Kanadu.

– U tim godinama, lišena svega što je nekada činilo njen svet, Olga se okreće slikarstvu. Njeni akvareli, među kojima je i „Uskršnji astal”, postaju način da sačuva uspomene, ali i da izrazi duboku, tihu veru koja ju je nosila kroz život. Njena umetnost podseća da praznična trpeza nije samo hrana, već simbol zajedništva, vere i kulture koja živi i u tuđini. Upaljeno kandilo iznad ikone na jednoj od njenih slika svedoči o pokretačkoj sili u njenom životu – veri u Boga, koja je, kao zlatna nit, povezivala čitavo njeno postojanje i osvetljavala najmračnije stranice njenog života.

I u najtežim vremenima nije odustajala od dobrote. Tokom Prvog svetskog rata, kao milosrdna sestra, previjala je rane, prisustvovala operacijama i pomagala ranjenicima. Bila je dobrotvor i ktitor brojnih škola, bolnica, staračkih domova i društava.

U emigraciji se brinula o siromašnima i bolesnima, a u poznim godinama preuzela je brigu o staroj sluškinji svoje majke, ne želeći da je prepusti tuđoj nezi.

Umrla je 1960. Sestra cara Nikolaja Drugog, ubijenog s porodicom nakon Oktobarske revolucije, bila je poslednja preživela od careve braće i sestara – poslednja s titulom ruske velike kneginje.

I zato, dok na Vaskrs farbamo jaja i okupljamo se za trpezom, vredi se setiti velike kneginje Olge – žene koja je u izgnanstvu sačuvala radost praznika i pokazala da se svetlost vere ne gasi ni u najdubljoj tami.

Vaskršnja trpeza

Kako nekad, tako i danas, za Vaskrs se, po rečima Sofije Žujkove, istoričarke s kojom smo se sreli u Beogradu, peku slatki kuliči od belog brašna, priprema vaskršnja pasha i farbaju jaja. Ova jela se donose u crkvu na osvećenje tokom službe, a potom nose kući.

– Vaskršnji kulič je tradicionalni hleb cilindričnog oblika od bogatog kvasnog testa, simbol Hristovog vaskrsenja. Pravi se sa suvim grožđem, kandiranom korom, preliva glazurom i ukrašava slovima HV (Hristos vaskrse). Simbolizuje telo Hristovo i zamenu starozavetnih hlebova – objašnjava Sofija.

Od „pisanke” do Faberžeovih jaja

Jaje je bilo i ostalo najrašireniji vaskršnji poklon.

–U narodnoj tradiciji farbana jaja nazivala su se „krešanke”, a ona ukrašena voskom i bojama – „pisanke”. Do novijeg vremena najskuplja varijanta bila su drvena oslikana jaja. Vremenom je vaskršnje jaje postalo pravo umetničko delo: pojavila su se jaja od porcelana, stakla i plemenitih metala, a izrađivana su i ukrasna postolja – dodaje Pešić.

U 18. i 19. veku umetnički ukrašena vaskršnja jaja postaju posebna vrsta dekorativno primenjene i narodne umetnosti. Pojava novih materijala u Rusiji – porcelana, stakla, papje-mašea – doprinela je razvoju ove umetnosti. Jedan od prvih koji je spojio vaskršnje jaje s juvelirskim umećem bio je Faberže. Ime Karla Faberžea danas je sinonim za raskošna dekorativna vaskršnja jaja.

Radionice Faberžea izradile su 56 jaja za careve Aleksandra Trećeg i Nikolaja Drugog.

Kucanje kao igra

Sofija nam skreće pažnju na igru „bitke”, koja se održala do danas, u kojoj se učesnici naizmenično kucaju farbanim jajima. Omiljena zabava bilo je i kotrljanje jaja, poznato kao „kataličke”. Igrač bi spustio jaje niz kosu dasku ili padinu i pokušao da njime obori druga jaja. Ako uspe – uzima ih i nastavlja igru; ako ne – red prelazi na sledećeg. Ova igra i danas živi u pojedinim regionima.

Ruski suveniri za američko tržište

Pešić je vlasnik i kolekcije ukrašenih jaja od lipovog drveta, rađenih devedesetih godina prošlog veka u Moskvi za američko tržište.

– Bilo je to vreme velikih promena. Mihail Gorbačov i Ronald Regan su kroz seriju samita, počev od 1985. godine, značajno smanjili geopolitičke tenzije i priveli kraju Hladni rat. Uprkos ideološkim razlikama, odnosi između dve zemlje su otoplili. Američki turisti su počeli da dolaze u Moskvu, a Rusi su lakše dobijali vize za putovanja u SAD. Jedno vreme bila je ukinuta i carina, pa je sve što je bilo rusko postalo popularno i traženo.

– U Njujork sam otišao 1992. godine, da obiđem roditelje. Šetajući gradom, naišao sam na rusku radnju sa suvenirima. Tada sam dobio ideju da za Vaskrs ponudim ukrašena drvena jaja. U Rusiji sam već imao dobru saradnju s umetnicima i zanatlijama – priseća se Pešić, pokazujući nam jaje obloženo zlatnim listićima.