Lena Kovačević: Moja duša je u fuziji stilova
Uz simfonijski orkestar kojim diriguje Olga Biserčić, bend i specijalno kreirane AI video-projekcije, projekat povezuje najlepše svetske arije sa filmskim klasicima, pop-rok hitovima i brodvejskim evergrin pesmama, stvarajući snažan audio-vizuelni spektakl i „filmski kadar uživo”
Najnoviji muzički spektakl očekuje publiku 30. maja 2026. godine - koncert „THE 3” kantautorke Lene Kovačević, glumice Jelene Gavrilović i dramskog soprana Marije Jelić. Ovo je imerzivni muzičko-scenski projekat koji po prvi put na istoj sceni objedinjuje glasove pop džez pevačice, glumice i operske dive, spajajući tri umetničke energije u jednu novu muzičku dimenziju. U pitanju nije klasičan koncert, već susret epoha, stilova i savremenih ženskih identiteta, koji kroz muziku i vizuelni narativ otvara temu unutrašnjeg autoriteta i lične snage u vremenu globalne tranzicije. Jedna od diva, pevačica Lena Kovačević u razgovoru za Magazin govorila je o ritualima pred nastup, novim albumima i magiji koja nastaje za klavirom.
Vaša muzika nosi prepoznatljivu atmosferu emocije i sofisticiranosti. Kako nastaju vaše pesme – od čega najčešće počinje taj proces?
Obično krenu od jedne male ideje, takta ili dva koja čujem i koji me zainteresuju. Pesmu „Pozovi me” koja mi je posle „Kafea” po statistici najslušanija, napisala sam tako što sam zaista pola refrena jasno čula u nekom pevušenju i otrčala za klavir. Posle dolazi rad na pesmi, ali je prvo sve zapravo - igra i emocija.
Da li postoji pesma iz vašeg opusa koja vam je posebno lična i koja vas najbolje opisuje?
To je sigurno u modernoj muzici „Kafe“ u zvuku , u spoju popa i našeg balkanskog ritma i emocije, zatim „Pozovi me“, za koju sam dobila nagradu 2025.na Beogradskom proleću za najbolju interpretaciju. Ali pesma odnosno muzika koja je najviše moj otisak jeste muzika koju sam pisala na tekst pesme „Iže Heruvimi“.
Vaš stil spaja pop, džez i soul elemente. Kako ste pronašli taj muzički izraz koji je postao vaš zaštitni znak?
Zato što jednostavno volim sve te stilove i onda taj klasičan pop koji se u Srbiji voli nikada nije bio do kraja „moja šolja čaja” - volim da slušam, ali je moja duša zaista u toj fuziji stilova u kojima sam rasla - od džeza, popa, soula.
Kako izgleda trenutak kada shvatite da je jedna pesma „spremna” da je podelite sa publikom?
Onda kada postanem nestrpljiva da je podelimo. Do tada radim bez pomisli na to.
Na sceni delujete veoma prirodno i elegantno. Da li imate neke svoje rituale pre koncerta?
U principu na dan kada imam koncert, ako mogu sebi to da priuštim, ceo dan slušam muziku, posebno ako smo u dužem putu. Volim garderobu koja je scenska, ali u kojoj ne moram da mislim o njoj već samo o muzici i priči koju pričam. Volim da hidriram lice maskama, kosu da hidriram, maske su mi omiljeni ritual inače par puta nedeljno kod kuće.
Publika često kaže da vaša muzika ima snažan emotivni pečat. Koliko lična iskustva unosite u svoje tekstove?
Volim tekstove koji nešto u nama bude, od osećaja da će nas pesma podići pa do melanholije, volim šansone jer pričaju priču. Ne pišem tekstove koliko pišem muziku ali recimo za pesmu „Žoli“ ili „Tako treba“, inicijalne ideje su bile da podignu ljude, ritmom i porukom.
Kako doživljavate odnos sa publikom – da li vas više inspirišu veliki koncerti ili intimni nastupi?
Intimni nastupi poput pozorišta i teatara su moja stvar zaista, jer imam prostora da im se obratim na način kao da su moji prijatelji koji su ušli u moju kuću i želim sa njima da podelim jednu moju priču. Veće scene vam daju drugi osećaj ritma, jačine zvuka, energije i to je sjajno ali svakako ćete neke priče morati da sačuvate za sebe jer ti koncerti drugačije „voze”.
Da li mislite da muzika danas ima istu snagu da menja raspoloženje i život ljudi kao nekada?
Apsolutno! Što je još interesantnije i pesme iz 80-tih i 90-tih mlade generacije osećaju i razumeju i podsećaju nas na to da ono što valja - komuniciraće sa ljudima uvek.
Kako uspevate da uskladite umetničku karijeru sa privatnim životom?
Sasvim lepo hvala Bogu jer sam se trudila da nađem neku meru i način koji odgovara mom srcu, pišem dosta muzike i idem svakodnevno u studio, kako radim trenutno na albumu duhovne muzike i pop albumu, a zatim par puta mesečno imam koncerte uglavnom van Srbije trenutno i to nisu velika odsustva na mnogo dana.
Da li postoji pesma koju ste napisali, a koja vas i posle mnogo godina iznova iznenadi svojim značenjem?
Možda je to pesma „Hir“, koja se i dalje često nalazi na radio stanicama, pisala sam je u vreme kovida, njena emocija je nešto što mi se i dalje veoma dopada a zapravo sam imala nameru da je poklonim jednoj od koleginica i na kraju presečem da je otpevam ja i to je ono - nije kome je namenjeno nego kome je suđeno.
