Traumatska vezivanja

U takvom odnosu smenjuju se ciklusi zanosa i povređivanja. Partner, pažljiv i divan na početku, postaje kritičan, bezosećajan, a druga osoba zbog toga pati i trpi. Potom opet dolazi do pozitivnog preokreta. Zato ljudi ostaju u lošim vezama.

Teoriju objektivnih odnosa razvio je psihoanalitičar Ronald Ferbern, polazeći od pretpostavke da je čovek od početka biće odnosa, a ne nagona. Dete se rađa sa zdravim, celovitim jezgrom ličnosti koje možemo nazvati centralni ego. Taj deo prirodno teži bliskosti, poverenju i osloncu. U povoljnim okolnostima roditelj odgovara toplinom i doslednošću, pa se centralni ego razvija bez dubokih unutrašnjih rascepa.

Međutim, kada je roditelj nepredvidiv, emotivno nestalan ili sklon manipulaciji, dete se suočava s bolnim paradoksom. Mora da ostane vezano za osobu koja ga istovremeno neguje i povređuje. Umesto da prekine vezu, ono deli svoju unutrašnjost kako bi sačuvalo odnos. Cepa se iznutra.

Koreni u detinjstvu

Zamislimo oca koji detetu često govori da je posebno, da će zajedno ići na putovanje, da će mu kupiti dugo željenu igračku. Dete danima živi u iščekivanju. Onda, u poslednjem trenutku, otac otkazuje plan, uz objašnjenje da ima važnija posla. Kada dete zaplače, on ga prekori da je razmaženo. Sledeće nedelje ponovo obećava. Uzbuđenje se vraća, iako je razočaranje još sveže. Dete se ponovo nada.

U tom ciklusu nastaje takozvani libidinozni ego. To je deo ličnosti koji se vezuje za uzbuđenje, za obećanje, za mogućnost da će sledeći put ljubav biti potpuna. On čuva sećanje na retke, intenzivne trenutke topline i hrani nadu.

Istovremeno se formira i takozvani antilibidinozni ego. On nosi bol, poniženje i bes zbog odbacivanja. Ako majka, na primer, jednom detetu kaže da je ponosna na njega, a sledećeg dana ga nazove nesposobnim i uporedi s drugim – „boljim” detetom – dete u sebi nosi dve slike iste osobe. Jedna obećava priznanje, druga donosi hladnoću. Antilibidinozni deo pamti hladnoću i povlači se, ali ne prekida vezu. Dete ne ume da prekine vezu, previše je zavisno. Ono mora da voli roditelja jer nema drugu opciju.

Pošto je roditelj i izvor nade i izvor bola, ljubav i patnja postaju povezane. Ta povezanost kasnije oblikuje način na koji osoba ulazi u partnerske odnose.

U odraslom dobu žena može upoznati muškarca koji je izuzetno pažljiv na početku. Planira zajedničku budućnost, govori da nikada nije sreo nekoga sličnog njoj. Ona oseća snažno uzbuđenje, gotovo euforiju. Aktivira se njen libidinozni ego koji prepoznaje poznati obrazac obećanja potpune ljubavi.

Zatim dolazi preokret. On postaje hladan, kritikuje je, nestaje bez objašnjenja ili joj poručuje da je preosetljiva. Ona se oseća odbačeno i povređeno. Aktivira se antilibidinozni deo koji nosi sram i bol. Možda odlučuje da se povuče, da bude opreznija, da smanji očekivanja.

Ali kada se partner ponovo približi, kada se izvini ili pokaže nežnost, uzbuđenje je još snažnije nego ranije. Posle bola dolazi olakšanje, a olakšanje se doživljava kao dokaz duboke povezanosti. Tako nastaje traumatsko vezivanje (takozvani trauma bond). Ciklus smenjivanja zanosa i povrede postaje osovina odnosa.

Još jedan primer može biti situacija u kojoj partner posle svađe poklanja skupocen poklon ili organizuje romantično putovanje. Period hladnoće i poniženja zamenjuje intenzivna pažnja. Osoba počinje da veruje da su te oscilacije znak velike strasti, a ne znak nestabilnosti.

Vremenom, ako se takvi ciklusi ponavljaju, odnos dobija proganjajući kvalitet. Osoba stalno analizira partnerovo raspoloženje, prilagođava se, pokušava da predvidi sledeću fazu. Centralni deo ličnosti želi stabilnost i mir, ali libidinozni – čežnjivi deo i dalje čeka sledeći talas uzbuđenja, dok antilibidinozni – ogorčeni deo podnosi bol jer je on već povezan s idejom ljubavi.

Ljubav u talasima, dramatična dinamika

Zato ljudi ostaju u lošim vezama. Ne zato što ne vide problem već zato što njihova rana iskustva oblikuju način na koji doživljavaju bliskost. Kada je ljubav u detinjstvu dolazila u talasima, praćena razočaranjem, odrasla osoba može nesvesno tražiti isti ritam. Stabilna, dosledna pažnja može joj delovati sumnjivo ili dosadno, dok dramatična dinamika budi snažna osećanja koja prepoznaje kao ljubav.

Razumevanje ovog mehanizma omogućava da se ciklus prekine. Kada osoba shvati da uzbuđenje nije isto što i sigurnost, a bol nije dokaz dubine odnosa, centralni, zdravi deo ličnosti dobija prostor da bira drugačije. Tada je moguće izgraditi vezu u kojoj bliskost ne zavisi od smenjivanja zanosa i povrede već od doslednosti, poštovanja i emocionalne stabilnosti.