Životinje koje nose priču
Sreća, šta li je, tek ukazala nam se retka prilika da na trenutak budemo sami na izložbi „Pravdanje statusa” u beogradskoj Galeriji Singidunum. Tišina u galeriji, a pred nama neobičan svet životinja. A kada se uđe u svet umetnosti Marka Veselinovića, dešava se magija. Nosorog, skarabej, jelenak, ptica s pilićima… Poznati likovi životinja, a opet i nisu: rog je kvaka, glava drvena lula, oko šraf, tu je i retrovizor.
I dok smo se udubili u razgledanje i zagledanje bajkovitog sveta kome bi se, verovatno, divio i sam Petar Lalović, autor filma „Poslednja oaza”, na ulazu se pojavio vajar. Razbarušene kose, Marko Veselinović kao da je upravo dojezdio iz ateljea, spreman da stane u „zaštitu” svog dela.
Na postavci je izloženo dvadesetak skulptura – bikovi, divokoze, ptice, mamuti, kornjača, konj s vitezom – izvedenih u drvetu, metalu, koži i različitim pronađenim materijalima. Svedena forma i prigušen kolorit daju ovim delima posebnu snagu, dok spoj prirodnih i industrijskih elemenata otkriva umetnikovu sklonost ka neobičnim kombinacijama i autorski rukopis koji se lako prepoznaje.
Životinje su, kako sam autor kaže, tema kojoj se vraća već više od dve decenije.
– Inspiracija je sve što vidim i čujem. Ovim se bavim više od dvadeset godina i samo nadograđujem temu koju volim – a to su obično životinje – kaže Veselinović. Skulpture nastaju bez prethodnih skica; ideja o delu već postoji u njegovoj misli, a materijali se postepeno uklapaju u zamišljenu formu.
Godovi, šare na telu bube
– Dođe do mene svašta što mogu da iskoristim. Na skulpturama se mogu prepoznati delovi starih predmeta – baterija za kupatilo, metalni elementi ili komadi drveta pronađeni na pijacama i buvljacima. Drvo nabavljam relativno lako: dud, maslina, orah, jasen… Naučio sam da ih razlikujem da bih znao sa čim radim. Godovi su, recimo, šara na telu bube – i trudio sam se da budu deo priče – objašnjava.
Priča o svom prijatelju koji živi u Beču, i koji mu je otkrio buvlju pijacu, koja se u gradu održava svake subote. – Bio sam kod njega prošle godine i to je za mene bilo pravo uživanje. Volim pijace, tu sam kupio jelenske rogove, mada ih ima i kod nas, a najčešće ih dobijem. Volim da uklapam delove tako da i na skulpturi rogovi stoje kako valja, da anatomski bude ispravno. Ne može uvek, ali se trudim – iskren je naš sagovornik.
Otkriva i kako je oko Ulcinja pronašao i rogove ovnova.
– Sve je to splet okolnosti. Recimo, dobio sam stare kvake za vrata, a već sam imao bika u glavi. Ispostavilo se da su upravo one postale njegovi rogovi – objašnjava umetnik.
Zagledamo skulpturu bika – moćnu i impresivnu. Kvake su se uklopile kao da žele da poruče: „Da, sada imamo novu ulogu.”
Slično nastaju i drugi detalji: kljun ptice je nekadašnja kuka za kapute, a lule postaju pilići u gnezdu. Radovi nemaju nazive, kako bi ih publika sama imenovala, u zavisnosti od toga šta u njima prepozna.
Veselinović kaže da ne teži složenim konceptualnim objašnjenjima. Za njega je važnije da rad u ateljeu bude iskren i neposredan.
– Trudim se da opustim sebe, da se zabavim u tom procesu. Ako u tome uspem, možda će i drugi u tome pronaći nešto što ih raduje.
Svaka životinja u njegovim skulpturama ima sopstveni karakter i simboliku. U najavi izložbe ističe se da one predstavljaju snagu, hrabrost, upornost, ali i brižnost. Umetnik, međutim, ne izdvaja lako omiljeni rad.
– Nemam tu vrstu odnosa, ali moram priznati da sam zadovoljan jelenom s velikim rogovima – kaže.
Naziv izložbe „Pravdanje statusa” nastao je, kako objašnjava, pomalo ironično. Kao slobodni umetnik ima obavezu da u određenom vremenskom periodu organizuje samostalnu i učestvuje na grupnim izložbama.
– Iskreno, nisam veliki ljubitelj tog dela posla. Više volim da sedim u ateljeu i radim – priznaje.
I način na koji je pozvao publiku na izložbu govori nešto o njegovom odnosu prema ljudima. Umesto klasičnih pozivnica, odlučio je da lično pozove prijatelje i poznanike.
– Okrenuo sam oko dvesta telefonskih brojeva. Lepo je kada ljudi čuju vaš glas i obraduju se što ste ih se setili.
Iako je rođen i odrastao u centru Beograda, Veselinović često govori o snažnom uticaju prirode na svoju maštu. Leta je provodio na Adi Bojani, u vreme kada je taj kraj bio daleko manje urbanizovan.
– Kao gradsko dete, probudim se ujutru i vidim deset krava kako pasu i preživaju u hladovini, morske kornjače, ribe koliko hoćeš… To su slike koje se pamte.
Na umetnički put značajno je uticala i porodica.
– Imao sam sreću da se rodim u porodici u kojoj sam se rodio. Roditelji su mi Bisa i Đura. Nebojša Veselinović Đura mi je otac – i on je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek za keramiku, kao i ja – priča.
On i sestra Maša, dodaje, odrasli su uz roditelje, u stanu od trideset kvadrata, uživali u smehu, uz neizmernu podršku i ljubav.
– Odrastao sam gledajući šta otac radi. On je pravio lampe i skulpture od mesinga, više mehaničke forme, dok je moj pristup mekši. Ali estetiku sam sigurno poneo iz kuće.
Pre nego što se posvetio ovakvom pristupu skulpturi, Veselinović je radio keramiku. Vremenom je, međutim, osetio da ga taj proces usporava.
– Kod keramike se mnogo čeka – da se osuši. Ovde svaki dan vidim napredak i to mi prija.
Danas skulpture nastaju iz kombinacije drveta, metala, kože i drugih materijala koje sam obrađuje, često fizički zahtevnim radom.
Zanimljivo je da se umetnik ne vezuje za svoja dela.
– Živim od ovoga i ne gledam na skulpture kao na nešto što mora da ostane kod mene. Uvek imam nove ideje. Kakav sam, dok gledam, stalno bih nešto menjao, čak i kada sam zadovoljan urađenim. Zato je dobro da ih što pre maknem ispred očiju.
U sopstvenom domu, kaže, radije drži radove drugih autora – naročito grafike. Još u detinjstvu zidovi porodičnog stana na Obilićevom vencu bili su ispunjeni grafikama, što je ostavilo snažan utisak na njegov ukus.
Smeh umesto divljenja
Ipak, najvažnija reakcija koju očekuje od publike nije divljenje već osmeh.
– Na otvaranju sam rekao da bih voleo da vidim nasmejana lica. Čak i ako se nekome rad ne dopadne, ako se nasmeje – meni je to dovoljno – kaže, dok nam prepričava kako su posetioci dugo zagledali retrovizor na skarabeju koji gura kuglicu unazad, da bi video gde ide. Bez da pitamo potvrđuje nam da je kao klinac nebrojano puta gledao film „Poslednja oaza”, posebno se seća naratora Zorana Radmilovića. – Imao je jako lep glas.
Ostaje utisak da je Veselinović umetnik koji gradi svoj izraz kroz životinjsku simboliku i snažne forme, spajajući zanat, maštu i slučajne nalaze iz svakodnevice. Njegove skulpture deluju istovremeno moderno i arhaično, snažno i nežno – kao tihe priče o prirodi ispričane u drvetu, metalu i neočekivanim detaljima.
