Tamo gde lete vilinski konjici

U tišini galerijskog prostora, između fotografija koje beleže trenutke iznad vode, otkrivamo da priča o vilinskim konjicima nije samo priča o insektima. Ona je priča o vodi, o močvarama i o tome koliko je život u gradu moguć bez njih.

Izložba „Vilinski konjici Srbije”, u organizaciji Zavoda za zaštitu prirode Srbije, priređena u Galeriji nauke i tehnike Srpske akademije nauka i umetnosti, uvodi posetioce u svet jedne drevne i osetljive grupe insekata. Kroz naučne panoe, arhivsku građu, filmske zapise i umetničke interpretacije, otvara se prostor za razmišljanje o bićima koja su letela nebom i pre dinosaurusa – ali i o staništima od kojih njihov opstanak zavisi.

Gospodari vazduha, deca vode

Vilinski konjici pripadaju redu insekata Odonata, čiji je život neraskidivo vezan za vlažna staništa. Značajan deo njihovog razvoja odvija se u vodi – u larvenom stadijumu. Upravo zbog tog „dvostrukog života”, vodenog i vazdušnog, izuzetno su osetljivi na promene u životnoj sredini.

– Vilinski konjici su pouzdani bioindikatori. Znanje o vrstama i brojnosti na određenom staništu može nam mnogo reći o kvalitetu vode. Kontinuirano praćenje njihovih populacija omogućava da se na vreme uoče negativne promene i spreči ozbiljnija šteta po ekosistem – objašnjava entomolog Aca Đurđević iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije, koji se ovom grupom insekata bavi od studentskih dana.

U svim razvojnim oblicima, vilinski konjici su grabljivice. Hrane se komarcima i drugim sitnim insektima, dok larve u vodi love sve što mogu da savladaju. U staništima gde nema riba – poput povremenih bara ili planinskih potoka – mogu biti, po rečima našeg sagovornika, i jedine prisutne grabljivice, što im daje ključnu ulogu u održavanju ravnoteže ekosistema.

Spadaju u najbolje letače u svetu insekata. Lebde u mestu, lete unazad, menjaju pravac kao da prkose fizici. Njihova krila, ispresecana gustom mrežom žilica, naučnici opisuju kao evolutivni vrhunac biološke i mehaničke preciznosti. Ogromne složene oči omogućavaju im vid u gotovo punom krugu, dok metalni odsjaji tela – plavi, zeleni, bakarni – daju utisak bića iz legende.

Veći deo života provode skriveni u vodi. Larve žive u mulju i među stabljikama vodenih biljaka, prilagođene zasedi. Kada dođe trenutak metamorfoze, iz vode izlazi novo biće. Za nekoliko sati nastaje letač čija se krila suše na svetlosti, a svet vode menja za nebo.

Aleksandra Došlić, v. d. direktorka Zavoda za zaštitu prirode Srbije, ističe da je u Srbiji do 2026. godine zabeležena 71 vrsta vilinskih konjica. U poslednje tri godine čak četiri vrste prvi put su registrovane – što pokazuje da vlažna staništa i dalje kriju značajno biodiverzitentno bogatstvo.

Iz bara i ritova put neba

Priču o vilinskim konjicima nije moguće odvojiti od vlažnih staništa – močvara, bara, ritova i delti. Iako zauzimaju oko šest odsto kopnene površine Zemlje, u njima živi gotovo polovina svih biljnih i životinjskih vrsta.

– Vlažna staništa smatraju se najproduktivnijim ekosistemima na planeti i kolevkom biološke raznovrsnosti – ističe Đurđević.

Njihov značaj je višestruk. Imaju ključnu ulogu u kruženju ugljenika, azota i fosfora. Posebno se izdvajaju tresetišta, koja skladište velike količine ugljenika i time doprinose ublažavanju klimatskih promena. Specifična vegetacija vodenih staništa prirodno prečišćava vodu, akumulirajući i razgrađujući zagađujuće materije.

Ovakvi ekosistemi deluju kao prirodni akumulatori vode – u slučaju obilnih padavina upijaju „višak” i smanjuju rizik od poplava u naseljima. Obezbeđuju hranu, sirovine, lekovite materije, ali i prostor za rekreaciju, turizam, ribolov i istraživanje. Sve ove funkcije zajedničkim imenom nazivaju se ekosistemske usluge.

Ipak, broj i površina vlažnih staništa u svetu opadaju. Isušivanje, urbanizacija i zagađenje menjaju pejzaže koji su nastajali hiljadama godina.

Zbog globalnog značaja ovih ekosistema 2. februara 1971. godine u iranskom gradu Ramsaru usvojena je Konvencija o vlažnim staništima, koja je stupila na snagu 1975. godine. Danas je poznata kao Ramsarska konvencija, a 2. februar obeležava se kao Međunarodni dan vlažnih staništa.

Do 2026. godine 172 države pristupile su konvenciji. Srbija je to učinila 1992. godine i do sada je na Ramsarsku listu upisano 11 područja u zemlji: Vlasina, Gornje Podunavlje, Koviljsko-Petrovaradinski rit, Labudovo okno, Ludaško jezero, Obedska bara, Slano Kopovo, Stari Begej – Carska bara, Zasavica, Peštersko polje i Đerdap, ukupne površine 130.411 hektara.

Svaki lokalitet ima svoje specifičnosti, ali ih povezuje zajednička nit – voda kao izvor života. Pored ptica, močvare su dom i za dabrove, koji grade brane i vraćaju ekosistemu njegovu prirodnu dinamiku.

Ako se pitate kako možete doprineti, čak i ako živite daleko od ovih lokaliteta, odgovor je jednostavan. Upoznajte ih. Posetite ih. Sledeći izlet u prirodu neka bude upravo na nekom Ramsarskom lokalitetu.

Ogledalo našeg odnosa prema prirodi

Vilinski konjic je, možda više od bilo kog drugog insekta, ogledalo našeg odnosa prema prirodi. Njegov život počinje u vodi. Ako je voda zagađena, ako je stanište uništeno – neće ga biti.

Preživeo je milione godina i velike klimatske promene. Danas, međutim, njegov opstanak zavisi od nas – od toga da li ćemo močvare videti kao prazan prostor za gradnju ili kao saveznika u očuvanju života.

Zašto su nam potrebne močvare

Dr Dragana Ostojić, državna sekretarka Ministarstva za zaštitu životne sredine, istakla je da odsustvo vilinskih konjica upozorava na probleme koji se moraju hitno rešavati:

– Izložba nije samo prilika da se divimo lepoti ovih insekata, već i poziv da sačuvamo njihova staništa. Klimatske promene dodatno pojačavaju potrebu za očuvanjem ovih prostora, jer oni deluju kao prirodni amortizeri ekstremnih vremenskih pojava.

Bara Reva mora da se čuva

Močvare su nekada bile sastavni deo pejzaža Beograda. Na prostoru današnje Slavije, u 19. veku nalazila se velika bara, poznata kao Simića majur, gde su se lovile divlje patke. I Novi Beograd izgrađen je na nekadašnjem plavnom zemljištu.

Danas, na levoj obali Dunava, u Pančevačkom ritu, Bara Reva predstavlja jednu od poslednjih prirodnih oaza u tom delu grada. Tu se gnezde ptice, skrivaju vodozemci, a tokom leta iznad vode lete vilinski konjici.

Ona i dalje prečišćava vodu, ublažava rizik od poplava i pruža utočište brojnim vrstama koje bez ovakvih staništa ne mogu da opstanu. Očuvanje Bara Reve nije samo lokalno pitanje, već i pitanje odnosa prema prirodnom nasleđu u urbanim sredinama. Da bi postala primer dobre prakse, potrebno je formalno proglašenje zaštićenog područja i jasno upravljanje.