Ljudske ćelije komuniciraju svetlom
Navikli da posmatramo ljudsko telo kao složeni hemijski sistem. Nova istraživanja, međutim, otvaraju gotovo neverovatnu perspektivu: možda nismo samo „biohemijske mašine”, već i biološki izvori svetlosti. Naučnici su otkrili da naše ćelije, tačnije mitohondrije u njima, poznate kao „ćelijske elektrane”, emituju izuzetno slabe čestice svetlosti poznate kao biofotoni.
Neki naučnici smatraju da su oni jednostavno nusproizvod metaboličkih procesa, dok drugi veruju da predstavljaju sofisticiran sistem prenosa informacija. Trenutno ne postoji jedinstveni model koji objašnjava sve aspekte ovog fenomena, prenosi arXiv.
Biofotoni su definisani kao ultra-slaba emisija fotona u vidljivom spektru koju proizvode živi organizmi. Za razliku od bioluminiscencije (poput svetlećih meduza), ovo svetlo je toliko slabo da ga nije moguće videti golim okom, već ga registruju samo izuzetno osetljivi detektori.
Ipak, ono je stalno prisutno: svaka ćelija u našem telu emituje ovu mikroskopsku svetlost dok obavlja svoje metaboličke procese, piše MDPI.
Mitogenetsko zračenje
Ključni izvor ove svetlosti su mitohondrije, gde se odvija proizvodnja energije. Tokom tih procesa dolazi do oksidativnih reakcija koje mogu generisati pobuđena elektronska stanja, a njihov povratak u stabilno stanje oslobađa fotone, odnosno biofotone. Drugim rečima, svaki put kada naše telo proizvodi energiju, ono istovremeno „zasija” na mikroskopskom nivou.
Ova pojava nije nova ideja. Još početkom 20. veka ruski biolog Aleksandar Gurvič govorio je o „mitogenetskom zračenju”, dok je nemački biofizičar Fric Albert Pop sedamdesetih godina prošlog veka prvi eksperimentalno dokazao postojanje biofotona i dao im ime. Od tada, brojna istraživanja potvrđuju da sva živa bića, od bakterija do ljudi, emituju ovu vrstu svetlosti.
Ali ono što najviše intrigira naučnike jeste pitanje: da li je ova svetlost samo nuspojava ili ima funkciju?
Sve veći broj studija sugeriše da bi biofotoni mogli da imaju ulogu u komunikaciji između ćelija. Postoje indicije da ova svetlost utiče na susedne ćelije, menjajući njihovu električnu aktivnost i ponašanje, piše PMC.
Neka istraživanja prema pisanju ScienceDirect čak ukazuju na to da bi biofotoni mogli da budu deo tzv. „bystander efekta”, kada jedna ćelija utiče na drugu bez direktnog kontakta, putem elektromagnetnih signala.
Svetlosni signali u mozgu
Još radikalnije teorije idu korak dalje: pojedini naučnici razmatraju mogućnost da bi svetlosna komunikacija mogla da postoji i u mozgu, između neurona, kao dopunski sistem, uz električne i hemijske signale.
Nauka je ovde još uvek oprezna. Iako je postojanje biofotona dobro dokumentovano, njihova tačna funkcija i dalje nije do kraja razjašnjena.
Iako su ove ideje još uvek u domenu hipoteza, one otvaraju vrata potpuno novom razumevanju svesti i funkcionisanja mozga, zaključuje PubMed.
