Ostrvo koje čuva koralni greben
Dve hiljade kilometara od jugoistočne afričke obale, duboko u Indijskom okeanu, ostrvo zapadnoevropskih kolonista i kreola smatra se državom prosperiteta
Ostrvo uokvireno blješteće belim koralnim grebenom koji kao obruč obuzdava prasak džinovskih talasa Indijskog okeana, prizor je koji vas totalno razbudi pri sletanju aviona. Čak i ako ste imali sreću ili „nesreću” da putujete preko Sejšela sa tehničkom pauzom od dva dodatna sata posle desetočasovnog letenja iz Evrope. Dok fotografišete, kroz glavu prolazi prijatni nagoveštaj da će vas koralna ograda Mauricjusa, na samom jugu Afrike i istočno od Kejptauna, čuvati od ajkula, ciklona, morskih olujnih vetrova...
„Smatra se da je Mauricijus nastao iznad velikog vulkana čija se lava u praistoriji hladila u susretu sa vodom okeana, stvarajući koralno ostrvo”, kako na početku vožnje do hotela vodič Anđela Živković objašnjava tajnu sitnog belog peska, u kom na plažama turisti nalaze ostatke korala, čuvajući ih za ogrlice ili suvenire u vitrinama.
„Kada je ostrvo nastajalo vulkan se slegao, a celim njegovim obimom odigao se deo tla od kog je kasnije nastao zaštitni greben”, dodaje.
Dok prolazimo pored peščanih prostranstava uokvirenih palmama, ona dodaje: „Na ostrvu raste posebna vrsta palme koju su kolonisti zasadili i nazvali kraljevskom zato što pri vrhu, ispod krošnje, ima hranljivi zeleni deo stabljike. Od tog dela se pravi takozvana milionerska salata, čija porcija košta i do 200 i više dolara, jer je za nju potrebno poseći tu izuzetno visoku palmu.”
Primećujemo u prolazu da su bašte, ulice i putevi prilično uređeni za jednu egzotičnu zemlju i da se poštuju pravila u saobraćaju u kom se kao i u Velikoj Britaniji vozi levom stranom. Brzi i skupi hibridni i električni automobili potvrđuju ovu logiku, kolonijalna istorija ostavila je svoj trag i svoje produžetke. Ostrvo koje su otkrili Portugalci 1505. godine, redom su kroz vekove kolonizovali Holanđani (dajući mu ime po svom princu Morisu), Francuzi (nazivajući ga zvanično Ostrvo Francuske) i Britanci koji su se iskrcali 1810. na Malerozni rt (po čemu su Francuzi rt tako i nazvali) i potom ostrvo bez borbe i primopredajom preuzeli, vraćajući mu prvobitno ime. Mauricijus je nezavisnost i stekao kasnije od mnogih kolonizovanih zemalja, tek 1968. a status republike pre 23 godine.
Na ostrvu je i danas zvanični jezik engleski, iako primećujemo da svi koje srećemo govore francuski, kao i kreolski koji je nastao davno kao mešavina jezika afričkih robova i kolonijalnog evropskog stanovništva. I taj jezik podseća na francuski, primetila sam po dozivanju batlera Žan Luja koji mi je po dolasku prihvatio kofer oslovljavajući me sa „mamazel” – što je kreolski izgovor doseljenika za francusku reč „madmoazel” (gospođice). Na opasku da peščano-koralni raj koji se nalazi na dve hiljade kilometara istočno od juga Afrike izgleda kao „meka” i za stanovnike, on se hvali da je u pitanju jedna od najuređenijih i najperspektivnijih afričkih zemlja koju zovu „afrički Singapur”. Pri tom, ostrvo-država koje je simbol blagostanja tropskog kontinenta je sa arhipelagom svojih „bisera” – okolnih ostrvaca, manje površine nego gradska zona Beograda i ima svega oko 1.300.000 stanovnika.
Stižemo najzad do smeštaja u mestu istoimene, jedne od najlepših plaža – Tru o biš, što u prevodu našeg vodiča znači „rupa s košutama”. Kako priča, ovde nema više tih „šumskih kraljica” koje su u davnoj prošlosti kolonizatori nastanili na ostrvu, dovozeći preko mora i druge evropske životinje i ptice. To je bio i razlog što je ptica „dodo”, odvajkada zaštitni znak Mauricijusa i najkrupniji izdanak goluba, istrebljena još pre četiri veka: pacovi s brodova, kao i druge životinje tamanile su njena velika bela jaja... Ali, dodo je i dalje prisutna na svakoj marami, magnetu, čak i živopisnim pepeljarama koje se ručno izrađuju i prodaju u tradicionalnom marketu u glavnom gradu Port Luju – imenjaku francuskih careva.
Iznad njegove Luke Luj se nadnosi tvrđava Adelaida iz 19. veka sa širokim pogledom na pristanište starog dela grada, ali i na novogradnju Vodenog fronta, a može sa njenih bedema da se fotografiše i planina Moka. Tvrđava je i napravljena od njenog tamnog vulkanskog kamena bazalta i nikad nije korišćena za vojevanje, jer je nastala u vreme ukidanja ropstva i prestanka otimanja kolonizatora oko ostrva, a danas je mesto glavnih kulturnih događanja.
Na staroj pijaci, suveniri se, ako se cenjkate, mogu naći i za dolar, tanke marame sa slikom ptice-simbolom za oko četiri.
Najveći popust, i to za više suvenira, dao nam je Roze Sanem, ovdašnji musliman koji nam na tečnom francuskom predstavlja s ponosom svoj rad – drvene magične kutije od oko pet do 12 dolara, koje se otvaraju tek kad sami otkrijete kako, jer po ovdašnjem verovanju onda donose sreću. Prodavac kaže da je na Mauricijusu najviše francuskih turista i da oni ostrvo smatraju „svojom kućom”.
Žute, zelene i narandžaste zastavice
U centru glavnog grada se, preko puta spomenika prvih premijera, nalazi i bista francuskog guvernera Mahea, osnivača Port Luja, ali je tu i „Suza” – spomenik kolonijalnoj prošlosti i oslobođenju od ropstva. Nedaleko od njih je Muzej robova, na istorijskom pristaništu na koje je, po oslobođenju robova od 1835. pristizala radna snaga iz Indije, pa je vlada promenila ime Kuluk kapije u naziv Kapija radnika. Masovni dolazak Indusa doneo je na ostrvo hinduizam u koji danas veruje više od 60 odsto stanovnika. Turisti se fotografišu ispred izuzetno šarenih hramova, vedrijih boja od većine u Indiji, u svaki slobodno mogu i da uđu – samo se očekuje da se iz poštovanja prema običaju izuju.
Svaka grupacija stanovnika ima svoje oznake na kućama vernika. Indusi imaju žutu hindu zastavicu na krovu ili na malom dvorišnom hramu, muslimani su svoje kuće obeležili zelenom, tamili narandžastom zastavicom... Katolici imaju crkvu sa crvenim krovom na severu ostrva. Iako svi s ponosnom ističu svoju veru, slažu se odlično, samim tim što je na ostrvu mnoštvo porodica nastalo venčavanjem pripadnika raznih vera, kako tvrdi za „Magazin” Jamior čija smo ogromnu mešovitu familiju Batis upoznali na katamaranu dok smo plovili ka plažama peščanog ostrva Gabrijel. Radi kao menadžer na bajkovitom ostrvcu Flik i Flak, na kom prima platu veću od dve hiljade dolara, dok se njena sestra Martin Dimamart koja se bavi ugradnjom klima uređaja hvali da zarađuje i više. Cene na turističkom Mauricijusu nisu nigde niske, ali Martin kaže:
„Na ostrvu ima izuzetno bogatih ljudi, kao i siromašnih. Ali, najviše nas je iz takozvane srednje klase i mi dobro živimo”. Doduše, zapažamo, ovi dobrostojeći lokalci plaćaju izlet 50, a turisti preko naših agencija čak 80 dolara. (Ovde se, inače, samo izleti agencijama plaćaju u dolarima, sve ostalo se kupuje za lokalne rupije). Martin priča još da je hindu vere iako ima muslimansko prezime, a u velikoj kući nastaloj iz mešovitih brakova svi govore kreolski, iako znaju i francuski i engleski – što potvrđuje petogodišnji Lijam koji na pitanje koliko ima godina odgovara sa „kenz” i sa „fajv” istovremeno.
Posle zajedničkog ručka, začinjenog ritmom bubnjeva kapetana našeg plovila i brodskog momka na smenu, gde smo od maurićanskih devojaka i žena učili da njišemo kukovima, rado sutra odlazimo i na krstarenje kanjonom reke Grand river na ostrvu Il de serf, do vodopada koji na tamnom vulkanskom kamenju ima žućkastu boju. Kroz džunglu rekom odmičemo u dozivanju makaki majmuna, ali iako su mnogi poneli mini-banane, nisu se pojavili na obali.
„Nema pravila, baš kao ni sa delfinima, nekad su rano zorom tu, a kada je kišno ređe se pojavljuju na obali”, kaže skiper Derek, još jedan muzikalni domorodački kapetan, koji nas uz ritmove regea vozi kroz dugačku lagunu. Ručak na pustom ostrvu, na koje su ljubazni lokalci došli zbog nas sa svežom ribom i šest vrsta domaćeg ruma – sa kokosom, mangom, vanilom... logično zaboravili smo sa čim sve još, bio je veseli završetak velike ture kroz arhipelag o kom Mark Tven piše: „Kada je Bog stvarao svet, prvo je stvorio Mauricijus, pa raj”.
Planina na plaži
U moru peščanih uvala „opšivenih” palmama, ali i borovima, sa morem boje tirkiznog safira, opredelili smo se najpre za plaže Bel mare (čije ime Lepo more samo govori) na istočnoj i Mon šoazi (Moj izbor) na zapadnoj obali. Ali, zaključujemo svi da je najatraktivnija plaža L‘ Morn ispod istoimene istorijske planine, koja je kao takva pod zaštitom UNESKA. Po predanju, na Dan oslobođenja od ropstva sa njenih litica se 1. februara 1835. bacilo u more 600 robova misleći da se policija, koja dolazi da im to saopšti, ka njima penje da ih uhapsi. Radije su izabrali smrt nego da se vrate svojim dotadašnjim gospodarima... Stena-planina visoka svega 556 metara danas je mesto omiljeno paraglajdistima, ali i fotografima iz celog sveta. Ispod nje je, ipak, opomena: spomenik tragično nastradalim robovima.
Sega ples na Mauricijusu
Sega je tradicionalni afrički ostrvski žanr, koji obuhvata muziku, ples i predstavu. Danas je na Mauricijusu popularna mešavina raznih varijacija sege zvana maloja, sa uticajem ove vrste plesa sa susednog Madagaskara. Sega je propraćena kostimima i haljinama jarkih boja, a igračice prati ritam instrumenta džimbao. Pod zaštitom je UNESKA i korene ima u plesu robova.
Slatki i slani jež za 40 dolara
Momak koji lovi ježeve na ostrvu Il de serf, ponudio je i srpske turiste. Kako je objasnio, iznutrica žućkastog ili slatkog ježa proba se uvek posle one iz slanog. Viktor Blagojević pristigao iz Austrije gde radi, skoro da mu je platio traženih 40 dolara, da se nismo umešali i bar prepolovili sumu.
Džinovska kornjača zaštitni znak
Na Mauricijusu džinovske kornjače, kako one na kopnu, tako i vodene, smatraju zaštićenom svetinjom. Zbog njih se zaustavljaju pešaci i automobili, na okeanu brodovi i čamci sa kojih puštaju dronove da slikaju puteve vodenih miljenica koje su naslikane na najprodavanijim maramama u starom marketu Port Luja.
Tropsko voće zdravo za srce
Sočno tropsko voće juga Afrike preporučuju protiv upala i za zdravlje srca. Najtraženije je lokalni liči – slatke kuglice koje se beru krajem godine i koštaju po kilogramu 350 rupija ili oko sedam dolara. Od njih se pravi lokalno vino taka-maka. Ostrvski mango i papaja su izuzetno slatki, a jedu se sa zdravim kiselkastim sokom – korodolom. Karakterističan mali crveni ananas, kao i banane, grejpfrut i kokos iz velikih plodova, mogu da se nađu na svakom koraku i van pijace...
