Bom-bom bombardero!
Sat bez kazaljki i festival bez svesti – dve slike iste epohe. Jedan pokazuje da vreme ne cenimo, drugi da stvarnost ne osećamo.
Dok na Bliskom istoku gore gradovi i luksuzni oblakoderi, a pesak upija krv kao da je kiša, Evropa pleše u evrovizijskim ritmovima. Kao da čovečanstvo suštinski ni za pedalj nije napredovalo u nikad razvijenijem tehnološkom svetu, u kojem umesto zvukova ptica bruje dronovi koji slute na zlo. Veštačka inteligencija, izgleda, nikad inteligentnija. Ljudska – nikad manja. Nebo više nije metafora slobode, već pretnje. Nikad ne znaš kada će se na horizontu pojaviti novi dron.
U međuvremenu, u Beogradu – mir. Beograđani ovih dana stoje oko pokvarenog sata bez kazaljki, vrednog 12 miliona dinara, i slikaju ga za društvene mreže. Gledaju u njega u čudu, kao majmuni u crni stub iz Kjubrikove „Odiseje u svemiru 2001”. Samo što ovaj naš monolit ne obećava evoluciju. On je bez kazaljki. Bez vremena. Bez smisla. Skup, a nem. Izgleda da je vreme stalo, ali budžet teče.
Dok jedni beže glavom bez obzira iz obećanih zemalja, Evropa đuska. Reflektori se pale, konfete padaju... Rat je u udarnim vestima. Evrovizija u HD rezoluciji. Jedno traje, drugo prolazi. Dok se tamo daleko broje žrtve, ovde se broje glasovi. Tamo eksplozije paraju noć. Ovde reflektori. Tamo sirene za vazdušnu opasnost. Ovde sirene koje najavljuju spektakl.
Dreg kraljice njišu kukovima i prizivaju „bombardere”, ali ne one s neba, već iz noćnih klubova. Oni „drugačiji” traže pravo na scenu, dok oni sa sirenama i uniformama traže sklonište. Neko lamentira nad Jugoslavijom, dok neki uzvikuju – sve je u redu! Svet bukti, a mi ga gledamo ravnodušno, kao još jednu sezonu serije. Kao finale Evrovizije: malo negodovanja, malo hvalospeva, i ujutru – nova tema.
I onda – čudo. U zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, gde se u dertu tone dublje nego u Dunav, kartu za Beč uzeli su momci iz Niša. Hevi metal bend „Lavina”. Bez golih butki, bez naricanja, bez lokalpatriotskog folklora upakovanog u šljokice. Izašli su na scenu i – pokidali. Žestoko. Prkosno. Bez izvinjenja. Izašli su na binu i zasvirali kao da se ne takmiče, nego brane pravo na energiju koja ne podilazi.
Šok za mnoge. Jer, možda Srbija nije baš onakva kakvom smo je crtali po kafanskim salvetama. Možda građani umeju da izaberu zvuk koji udara. Možda ne moraju uvek da pobede dekoltei nad decibelima. Možda stručni žiri može da bude – stručan. Mada bi, za svaki slučaj, valjalo proveriti definiciju reči „stručno”. U rečniku. Pobedila je, izgleda, buka koja ima kičmu. Možda smo se samo prezasitili naricanja upakovanog u patriotski filter.
RTS je ove godine sve isprogramirao. Grafika besprekorna. Kadar čist. Nema zalutalih parola, nema političkih iskakanja iz scenarija. Sve je pod kontrolom. Osim zvuka. Po običaju, matrice su bile glasnije od vokala. Ili je, ipak, problem u vokalu? Ili, možda, u slušanju?
Naime, sluh je postao zakržljalo čulo savremenog čoveka. Čujemo samo ono što nam se dopada. Rat je dalek ako ne odzvanja u našem dvorištu. Da li nam je bliži detonator ili detonacija basa?
A vreme? Vreme stoji na onom satu bez kazaljki. I čeka. Čeka da odlučimo hoćemo li ostati fascinirani sopstvenim reflektorima dok gradovi gore ili ćemo jednom, makar za milimetar, evoluirati bez crnog stuba koji nam pokazuje pravac.
Možda su momci iz „Lavine” poslali poruku glasniju od matrice: da buka nije isto što i bes, i da scena može biti prostor istine, a ne samo spektakla. Stoga, ako smo već dozvolili da nam veštačka inteligencija piše budućnost, red je da ljudska bar nauči da čita sadašnjost.
U suprotnom, ostaćemo narod koji se divi satu bez kazaljki – dok istorija neumoljivo otkucava. A rat nam se približava. Sat bez kazaljki i festival bez svesti – dve slike iste epohe. Jedan pokazuje da vreme ne cenimo, drugi da stvarnost ne osećamo. I obe fotografišemo!
U NOVOM KADRIRANjU, U PETAK, 13. MARTA, U "TV REVIJI", UZ "POLITIKU", PROČITAJTE KAKO IZGLEDA RUŽA S TRNjEM U DANAŠNjEM VREMENU
